Page 162 - Platon - Država

— Razume se.
592 — i kod počasti će paziti na isto: neke, za koje
bude mislio da će ga učiniti boljim, primaće i uživati do­
brovoljno, a od onih za koje bude pomislio da bi mogla
poremetiti njegovo stanje duše, kloniće se i u privatnom
i u javnom životu.
— Pa, ako se toliko bude brinuo ο tome, on onda
neće hteti ni da se bavi javnim poslovima.
— Hoće, i te kako, u svojoj državi — rekoh — ali
možda neće u onoj u kojoj se rodio, osim ako ga slučajno I
kakvo božansko znamenje ne dovede do toga.
— Razumem. Mislim da će to hteti u državi koju KNJIGA DESETA
smo sada izgradili i koja postoji samo u mislima, jer mi-
b slim da je na zemlji nigde nema. St.
— Ali — rekoh — možda za onoga koji hoće da je 595a I. — I tako — rekoh — mislim da smo našu državu
mnogim
drugim
pogledima
vidi i koji, pošto ju je video, hoće prema njoj da uredi i a u kad ovo govorim, mislim, pre zaista izgradili savršeno,
na
svega,
pesništvo.'
svoju dušu, njen uzor postoji na nebu. Uopšte nije važno
to?
—
—
Kako
on.
zapita
da li ovakva država negde stvarno postoji ili će tek u — Tako što, ukoliko ono podražava, mi uopšte ni­
budućnosti postojati. Jer će takav čovek živeti prema njoj smo hteli da ga primimo. Sada, pošto smo pojedinačno
i ni prema kojoj drugoj. pretresli svaku vrstu duše, još je, kako mi se čini, jasnije
2
— Tako je. b da takvo pesništvo uopšte ne treba primiti.
— Kako to govoriš?
— Kažem to samo vama — pošto me vi nećete tužiti
pesnicima tragedija i ostalim mimetičkim pesnicima; sve
se to meni čini opasno za razum svih onih slušalaca koji
nemaju u sebi protivlek u stvarnom saznanju.
— Na šta misliš kad tako govoriš? — upita on.
— Moram to da kažem — rekoh — iako me ljubav
i poštovanje koje od detinjstva gajim prema Homeru
c sprečavaju da govorim. Izgleda, naime, da je on prvi uči­
telj i vođa svih ovih lepih tragičara. Ali čoveka ne smemo
ceniti više nego istinu, 3 i zato treba da kažem ono što
mislim.
— Razume se.
— Slušaj, dakle, ili, još bolje, odgovaraj!
— Pitaj samo!
— Da li mi uopšte možeš reći šta je to podražava­
nje? Ni ja sam ne znam određeno šta bi ono htelo da
bude.
— Pa kako bih, onda, ja to mogao znati?
— To ne bi bilo nimalo čudno — rekoh — jer su
596 kratkovidi ljudi često videli nešto pre nego ljudi oštra
vida.
295