Page 29 - Nikola Tesla - Moji izumi

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

препрека на које сам наишао, тако да ми је повремено ситуација изгледала
безнадежном.

Само да бисмо имали слику о немачкој савршености и ”ефикасности”, могу овде
да наведем једно прилично смешно искуство. Сијалицу од 16 свећа требало је ставити у
ходник и пошто сам одабрао место, наложио сам монтеру да положи жице. Пошто је
радио неко време закључио је да треба да се консултује са инжењером, па је тако и
учињено. Инжењер је имао неколико примедаба али је после свега захтевао да се
сијалица стави два инча даље од места које сам ја одредио и тек после тога је рад
настављен. Онда се инжењер забринуо и рекао да треба обавестити инспектора
Авердека (Averdeck). Позвали смо ту важну особу, са њом разговарали, испитивали,
расправљали и одлучили да сијалица треба да се помери два инча, односно да се врати
на место које сам ја одредио. Није прошло дуго и Авердек се јавио рекао ми да он
осећа неку зебњу и да мора о овоме да обавести вишег инспектора Хиронимуса
(Hieronimus) и да ја треба да сачекам његову одлуку. Прошло је неколико дана пре
него што је виши инспектор успео да се ослободи осталих неодложних обавеза и
коначно дође; следила је расправа од два сата и онда је он одлучио да сијалицу треба
померити два инча даље. Моје наде да је ово коначна одлука распршиле су се када се
виши инспектор вратио и рекао ми: “Владин службеник (Regierungsrath) Функе
(Funke) је врло искључив и ја се не усуђујем да дам налог да се сијалица постави на
одређено место без његове изричите сагласности.“ Сходно томе договорена је посета
овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се
уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је
церемонијално дочекан. Након два сата саветовања, одједном је узвикнуо: ”Морао бих
да идем“, и показавши ми место на плафону, наредио ми је где да ставим сијалицу.
Било је то управо место које сам је првобитно одредио.

Пошто се из дана у дан ништа није мењало, решио сам да томе станем на крај и
коначно сам успео у томе. У пролеће 1884. све разлике су усклађене, постројење је
формално прихваћено и ја сам се вратио у Париз са пријатним предосећајем. Један од
чиновника ми је обећао крупну надокнаду у случају да успем, исто као и у случају
усавршавања њихових динама, па сам се надао да ћу добити приличну суму новца.
Радило се о три чиновника које ћу означити са А, Б и Ц из практичних разлога. Када
сам позвао А, рекао ми је да одлучује Б. Овај господин је сматрао да само Ц може да
одлучи, а овај последњи је био сасвим сигуран да је А једини овлашћен да делује.
Након неколико пребацивања од једног до другог у овом circulus viciousus схватио сам
да је моја награда зидање куле у облацима. И мој последњи неуспешни покушај да
сакупим новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је
господин Бечелор (Batchellor) притиснуо да идем у Америку са намером да
усавршавам Едисонове машине, одлучио сам се да окушам срећу у земљи златних
обећања. Али шансу умало да пропустим. Сакупио сам своју скромну имовину,
обезбедио место у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио. Тог
тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се
питање. Херкулес је имао много времена за размишљање али ја сам морао да одлучим
док сам трчао поред воза са опречним осећањима која су пролазила кроз главу као
осцилације у колу кондензатора. Донео сам одлуку у прави час, помогнут спретношћу,
пролазећи кроз позната искуства како тривијална тако и непријатна, успео сам да се

МОЈИ ИЗУМИ - НИКОЛА ТЕСЛА 26