Page 25 - Nikola Tesla - Moji izumi

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

који се налазио у соби трећој од моје. Слетање муве на сто моје уво би примало као туп
удар. Звук кочије која би пролазила неколико миља далеко потресао би читаво моје
тело. Прасак локомотиве удаљене двадесет до тридесет миља заљуљао би клупу или
столицу на којој сам седео тако јако да бих осетио несносан бол. Тло под мојим ногама
је непрестано подрхтавало. Био сам принуђен да испод своје постеље подмећем гумене
јастуке да бих се бар мало одморио. Заглушујућа бука из далека и изблиза наличила
ми је на нејасно изговорене речи, које би ме препале да нисам био у стању да их
рашчланим на њихове саставне компоненте. Сунчеви зраци, који су у размацима били
прекидани, изазивали би тако снажан потрес у мом мозгу да би ме ошамутили. Морао
сам сакупити сву снагу воље да прођем испод моста или неке грађевине, јер бих
пролазећи осетио невероватан притисак на лобању. У мраку су моја чула била
осетљива као у слепог миша и могао сам да разазнам постојање неког предмета на
удаљености од 12 стопа чудним осећањем језе на челу. Пулс ми је варирао од неколико
до двеста шездесет откуцаја; и сваки део мога тела се трзао и дрхтао, што сам најтеже
подносио. Један угледан лекар ми је одредио велику дневну дозу калијум-бромида,
прогласио је моју бољку јединственом и неизлечивом. Вечито ћу жалити што у то
време нисам отишао на посматрање код специјалисте физиолога и психолога.
Грчевито сам се борио за живот, али нисам веровао да ћу се опоравити. Може ли ико
поверовати да се тако безнадежна телесна олупина може преобразити у човека
запањујуће снаге и жилавости, човека који може да ради тридесет и осам година,
скоро без дана одмора, а да и даље остане телесно и духовно крепак и свеж. Тако је
било са мном. Снажна жеља за животом и наставком рада уз помоћ оданог пријатеља
и атлете, учинила је чудо. Здравље ми се повратило, а са њим и крепкост ума. Када сам
се поново вратио решавању проблема, готово сам зажалио што ће се борба тако брзо
окончати. Имао сам енергије напретек. Када сам прихватао неки задатак, нисам то
чинио са решеношћу која је својствена обичним људима. За мене је то био свети завет,
питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је
битка добијена. Негде дубоко у свести налазило се решење, али још нисам могао да
нађем начин да га изразим. Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи
по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам
напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Jоhan Wolfgang
Goethe) Фауст. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак:

Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt,
Dort eilt Ме hin und fördert neues LеЬеn.
Оh, dass kein Flügel mich vот Boden hebt

Ihr nach und immer nach zu streben!

Ein schöner Traum indessen siе entweicht,
Аch, zu des Geistes Flügeln wird so leicht

Кein körperlicher Flügel sich gesellen! 1

1 Дан је при крају; оно, све даље сја
хита да други оживљава свет.
О, што ме крила не дигну са тла,

МОЈИ ИЗУМИ - НИКОЛА ТЕСЛА 22