Page 41 - Milomir Marić - Deca Komunizma

istom načinu gospodovanja i upravljanja osnovali svoje gospodstvo.
Ljudi nisu ništa drugo nego strašljive zveri koje druga nemilosrdna
č
ć
zverka, ne biraju i na ina, mora da ukroti i vodi. I pošto su zveri sli ne
č
kriminalnim tipovima, svaka vlada mora nastojati da svoju domovinu,
svoju državu, što pre pretvori u jednu veliku tamnicu. Ne podnosim
mužike. Mrzim seljake koje su onaj razmaženi, slabi Turgenjev i onaj
farisej Tolstoj toliko idealizovali. Oni su sve ono što ja ne mogu da
podnesem i što ne trpim – što mi se gadi – prošlost, vera, religiozna
glupost, zaostali ručni rad.“

Tek je knjiga jednog č asnog č oveka, kao što je Andre Žid, izazvala
prve nedoumice, bez obzira na to što je on u Povratku iz Rusije
istovremeno pun ljubavi i bojazni. Ne odlazi dalje od primedbi na račun
krajnje sužene slobode mišljenja i slepog pridržavanja „generalne linije“.
Ali upravo Žid je, pre polaska na sahranu Maksima Gorkog, rekao: „Ako

bi trebao moj život, da bi se obezbedio uspeh SSSR, dao bih ga smesta.“
Upregnut je ceo kominternovski propagandni aparat, štampano je more
članaka, brošura i knjiga, ne bi li se dezavuisao. Umesto iznošenja bilo
kakvih argumenata, osporavan je isključivo Židov moralni integritet –
„neodgovornog, rafiniranog dekadenta, razuzdanog individualiste i, pre
svega, pedera!“

Židov dobronamerni strah za sudbinu i mogućnost ostvarenja
č
opšteg humanisti kog ideala podstakao je njegovog umnog kolegu i
prijatelja Romena Rolana da za Povratak iz Rusije izjavi da je to „loše,
osrednje pisana knjiga, površna, detinjasta i protivurečna“. Sve to, samo
zato što Žid nije Gorki da se zanosi „vrlinom ćutanja i prećutkivanja“:
„U mojim očima postoje važnije stvari nego što sam ja, važnije nego što

je Sovjetska Unija, a to su – čovečanstvo, njegova sudbina i kultura.“
Međutim, zajedljiva procena da je štampana najbolja lektira za oficire
generala Franka nije mnogo obesnažila dijagnozu o začecima društva
pod vođstvom nove aristokratije, formirane ne po zaslugama, ličnoj
vrednosti, pa čak ni poreklom i rođenjem, već po slepoj poslušnosti i
beskičmenosti.

Slično je u Moskvi prošao nemački revolucionar i pisac Ernst Toler.
Iznenada se u Pravdi pojavio tekst da je kontrarevolucionar i glavni
krivac za slom Bavarske republike (1918). Nije mogao da poveruje, pa je
jedan od boljševičkih vođa Radek morao da ga upozori da nije shvatio
neke suštinske stvari:

„Ne smete to uzeti tragično. Ovde čovek lakše može doći do imena
kontrarevolucionara, nego prostitutka do ljubavnika.“
Sam Radek će to ubrzo najbolje potvrditi vlastitim primerom!

41