Page 36 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 36

javno je osudio Marseljski atentat na kralja Aleksandra, kao delo
               međunarodnog zla i terorizma.
                     Paralelno s tim, održavani su brojni neformalni kontakti. U julu

               1927. jedna grupa naših studenata iz Praga, uglavnom tehničara,
               putovala je u Rusiju po odobrenju jugoslovenskih vlasti. Doktor Branko
               Gavela je, s urednim jugoslovenskim pasošem, išao u Moskvu kao
               specijalni   gost   na  proslavu     Hudožestvenog        teatra.  A  kad   je  s  jednog
               beogradskog tavana na prodaju ponuđen jedan Puškinov rukopis,
               predusretljivo se intervenisalo, preko sovjetskog ambasadora u Parizu,

               da ta dragocenost pripadne Centralnom muzeju umetničke literature,
               kritike i publicistike u Moskvi.
                     Isto tako, nije ništa spominjao o priznanju njihove države s naše
               strane. Međutim, od Beneša je to baš tražio!
                     Narodni komesarijat za inostrana dela Sovjetske Rusije nastojao je

               još 1924. godine da dođe do uspostavljanja diplomatsko-političkih
               odnosa s Jugoslavijom, a Kominterna je, istovremeno, na svom Petom
               kongresu       donela      proglas     o    nužnosti      razbijanja     „privremene“
               jugoslovenske države.
                     Lično pismo komesara G. V. Čičerina novom jugoslovenskom
               ministru spoljnih poslova dr Vojislavu Marinkoviću doneo je niko drugi

               nego jedan od komunističkih prvaka Triša Kaclerović, koji je u Moskvi
               prethodno učestvovao u usvajanju ofanzivnih, razbijačkih odluka
               Kominterne. Strani diplomati mnogih zemalja dolazili su u neprijatnu
               situaciju da od sovjetskih narodnih komesara slušaju izjave kako SSSR
               želi prijateljske odnose, dok je Kominterna brujala da su njihove
               buržoaske vlade „avangarda u jurišu na prvu zemlju socijalizma“.

                     Iako je kralj Aleksandar Karađorđević             bio zakleti neprijatelj SSSR,
               on se nikada nije spremao ni za kakav kontrarevolucionarni rat.
               Naprotiv, s najvećim uvažavanjem raspitivao se o sovjetskoj spoljnoj
               politici, kao što se i Čičerinov pomoćnik M. Litvinov interesovao koji su
               pravi ciljevi Šestojanuarske diktature, ne verujući da ona ima bilo kakve
               veze sa eventualnim antisovjetskim planovima niti je priprema za

               definitivni obračun sa komunistima u Jugoslaviji.
                     Svi  su  se  morali  složiti  da  su  vatrene  parole   o  opasnim    pretnjama     i
               neprijateljskom međunarodnom okruženju SSSR, više namenjene
               unutrašnjoj nego spoljnoj upotrebi. Čak ni sovjetski zvaničnici to nisu
               krili: „Agitacijom o neposrednoj ratnoj opasnosti, mase se disciplinuju i

               slušaju“!






                                                           36
   31   32   33   34   35   36   37   38   39   40   41