Page 40 - Milomir Marić - Deca Komunizma

ć
njegovoj svadbi sa Stanom Ðuri , Beograd nikad pre ni posle toga nije
video toliko frakova i cilindara. Mladenci su se vozili u kraljevom
automobilu.

Ribnikarova „ruska žena“ pojavila se iznenada, kad je to njenim
poslodavcima odgovaralo i trebalo, u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije
u Berlinu, pa je delegacija Politike na najvišem nivou morala da ide da je
ubeđuje da se časno povuče.
Međutim, Ribnikar je ubuduće bio stalno na usluzi sovjetskoj
agenturi. On je poslao Zorgeovog pomoćnika Branka Vukelića u Tokio,

kao dopisnika Politike, pomagao je Mustafu Golubića i Pavla Bastajića, a
u njegovoj vili donete su ključne odluke rukovodstva KPJ.
Nikad, razumljivo, nije službeno razgraničeno da li je Dragiša Vasić
rat proveo i poginuo od ustaša 1945. godine kao sovjetski obaveštajac u
štabu Draže Mihailovića ili kao njegov stvarni politički savetnik i

pomoćnik. Dok se on, s razbijenim četničkim grupicama, povlačio kroz
Bosnu prema zapadu, njegova žena Natalija je u oslobođenom Beogradu
ć
ć
posetila Aleksandra Rankovi a. On joj je č vrsto obe ao da ć e Dragiši
nova vlast, iz tajanstvenih viših razloga, progledati kroz prste.
Neposredno posle toga stigla je vest o njegovoj smrti.
Tako ispada da na pompeznoj špijunskoj regrutaciji u Moskvi 1927.

godine, na kojoj su se našli Ribnikar, Vasić i Stojanović, jedino Sreten
Stojanović nije stekao dovoljno poverenje da uđe u sovjetsku službu. Ili,
možda, ni on nije proživeo mirno ceo svoj vek kao običan vajar!?
ć
Č ak je i Milan Stojadinovi , dok nije došao na vlast, bio za
uspostavljanje diplomatskih odnosa Kraljevine Jugoslavije sa SSSR. U
tekstu u Politici, on je to 6. januara 1934. objasnio: „Sve se više uviđa da

boljševizam nije roba za izvoz. Štaviše, mesto proklamovanog
internacionalizma, vidimo kako sve više izbija jedan ruski nacionalizam,
koji pod svemoćnim boljševičkim diktatorom Staljinom ne izgleda
č
mnogo druk iji – bar u inostranim odnosima – od onoga u doba
samodršca, imperatora sverosijskog Nikole Drugog.“
„Ruka Rusiji“ bila je omiljena politička parola u međuratnoj

Jugoslaviji, a na moskovske procese službeno se gledalo baš onako kako
su tumačeni u moskovskoj Pravdi.
Jedva da je ko čitao i ozbiljno shvatao različite profašističke
pamflete, kao što je, recimo, bio prevod knjige Gog italijanskog pisca
Ðovanija Papinija, kome je Lenjin neposredno pred smrt „poverio“ svoje

velike tajne: „Krdom od sto miliona životinja nije moguće upravljati bez
policije, bez kandžije, bez tajne policije, terora, vešala, bez vojnog suda,
bez tamnice i mu enja. Mi smo samo promenili ljude koji su na ovom
č

40