Page 253 - Milomir Marić - Deca Komunizma

prosto da bi ga po Ðilasovom savetu pozvao na saradnju u
jugoslovenskim levim časopisima. Pavlov je tada imao izvesne
nesporazume s bugarskom komunističkom partijom. Iako je neko vreme

kao emigrant u Moskvi radio u Filozofskom institutu, on nije bio
nikakav veliki autoritet i ekspert Kominterne, kao, na primer, jedan
Eugen Varga. Petrović je Pavlova zatekao potpuno sedog. Objasnio mu
ć
je da je osedeo u zatvoru u toku jedne no i 1924. godine, kad je zbog
učešća u bugarskom ustanku bio osuđen na smrt.
Pored toga što je obezbedio priloge Todora Pavlova za partijski

antikrležijanski zbornik CK KPJ Književne sveske, Petrović je i lično
polemisao sa dr Vasom Bogdanovom, čovekom iz Krležinog kruga. Još u
Pragu na studijama pročitao je tekst Bogdanova o 1848. godini, objavljen
u časopisu Danas. Ivo Vejvoda mu je na njega skrenuo pažnju i rekao da
je drug za koga radi (Golubić) i koga je Petrović video izdaleka u jednoj

praškoj kafani osudio Bogdanova zbog revizije stavova klasika
marksizma i KPJ prema nacionalnom pitanju. U stvari, Bogdanov je
skrenuo pažnju na to da je Engels ulogu Srba i Hrvata u Mađarskoj
revoluciji 1848. godine ocenio kao reakcionarnu i da za njih, kao narode
bez budućnosti, nikada nije imao naročite simpatije. Posle pet godina,
Nikola Petrović se prihvatio zadatka da u časopisu Umetnost i kritika, u

kome je kao urednik zamenjivao obolelog Zogovića, podvrgne kritici
stari tekst Bogdanova. Koliko iz teorijskih, toliko iz političkih potreba u
vreme sklapanja sporazuma srpske i hrvatske buržoazije Cvetković–
Maček, koji je Bogdanov otvoreno pozdravljao i branio.
„I najkompetentniji savremeni naučni istoričari“, napisao je
Petrović, „potvrdili su u celosti stav klasičara naučne istorije prema

četrdesetosmaškim borbama. Jedan od njih, svakako najkompetentniji
č
Č
da to kaže, rekao je: ’ etrdesetih godina prošlog veka, osniva i nau ne
č
istorije branili su nacionalne pokrete Poljaka i Mađara prema
nacionalnim pokretima Čeha i Južnih Slovena. Zašto? Zato što su Česi i
Južni Sloveni tada bili reakcionarni narodi ruske predstraže u Evropi,
predstraže apsolutizma, dok su Poljaci, Mađari bili revolucionarni

narodi, koji su se borili protiv apsolutizma. A pomaganje nacionalnog
pokreta Čeha i Južnih Slovena tada je značilo indirektno pomaganje
carizma, najopasnijeg protivnika naprednih pokreta u Evropi.’“
Rad u Agitpropu Pokrajinskog komiteta Partije za Srbiju i saradnja
u naprednim časopisima, bili su samo manji deo poslova Nikole

Petrovića. On je prvenstveno ostao upamćen kao čovek rođen za
takozvane specijalne zadatke.
Polovinom 1939. u Beograd je ilegalno stigao član Politbiroa KP

253