Page 249 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 249

Šestojanuarske diktature naglo poraslo opoziciono raspoloženje prema
               prilikama u zemlji. U Pragu je odranije postojao tehnički punkt KPJ, koji
               je važan postao naročito posle 1933. godine, kad su pred udarom

               nacizma slabili ili stradali punktovi u Beču i Berlinu. Preko Zore Gavrić i
               Adele Bohunicki naši studenti su korišćeni za obavljanje različitih
               poverljivih zadataka i usluga, da bi vremenom stupali u skojevske ili
               partijske studentske grupe.
                     Sasvim    razumljivo,    i  Nikola  Petrovi  ć  je  bio  do  kraja  u  svemu  tome.
               Mamila       ga    je   magična      privlačnost      konspiracije      i   neizvesnost

               zavereničkog okupljanja. Zato je malo zavideo prijatelju Ivu Vejvodi,
               koji je već    radio kao kurir „važnog čoveka Kominterne“, za koga će
               mnogo docnije saznati da se zove Mustafa Golubić. Prilika za borbu bilo
               je napretek. Trebalo je izboriti se za primat u legalnim studentskim
               organizacijama i iz njih istisnuti režimski i nacionalistički orijentisane

               studente, vezane za jugoslovensku ambasadu. Prikupljati potpise
               uglednih čeških književnika i intelektualaca protiv policijskih represalija
               u Jugoslaviji i u znak podrške herojskom držanju Petka Miletića pred
               buržoaskim sudom.
                     Nikoline zasluge bile su velike, čim su mu ponudili da ide na
               usavršavanje u Moskvu, u sklopu vrlo ograničene kvote čeških

               emigranata. Odbio je to kategorički i upravo to pitanje otvoreno
               pokrenuo na sastanku studenata sa generalnim sekretarom KOP
               Milanom Gorkićem (drugom Somerom): „Ja sam protiv ostanka
               kompromitovanih studenata u emigraciji, iako diktatura u zemlji divlja i
               svima im sleduje robija. Treba se vratiti, pa šta nam bude! Na slobodi ili
               na robiji, kod kuće je naše prisustvo daleko potrebnije!“

                     Policija je u Novom Sadu unapred bila obaveštena o njegovom
               povratku. Prijavio se 15. januara 1935. i dobio saglasnost da otputuje u
               Beograd. Prijatelj s praških studija, kompozitor dr Vojislav Vučković,
               odveo    ga  je  istog  dana   Veselinu    Masleši   i  tako  ga  povezao     s  mesnom
               partijskom organizacijom. Polako je prevazilaženo nekadašnje sektaštvo
               i zastranjivanja i u naprednom pokretu su stidljivo strujali drukčiji

               vetrovi. Odlučeno je da se Nikola Petrović               zaposli negde legalno kao
               inženjer i na taj način bude od veće koristi za Partiju. Prvo nameštenje
               našao je u firmi Laboritas, koja se bavila uvozom mašina iz inostranstva,
               odakle je prešao u preduzeće za montažu liftova Štigler. Ostao je do kraja
               1936. godine, kada je postao generalni sekretar Jugoslovensko-

               čehoslovačke privredne komore. Naime, on je povodom smrti Tomaša
               Masarika napisao dirljiv nekrolog u časopisu Naša stvarnost,                  koji  je  bio
               dobro primljen u Trgovačko-industrijskoj komori, što je bilo dovoljno da


                                                          249
   244   245   246   247   248   249   250   251   252   253   254