Page 251 - Milomir Marić - Deca Komunizma

batina! On je, kad je novom rukovodstvu radi ravnomerne klasne
strukture trebao radnik iz Beograda, odabrao abadžiju Aleksandra
Rankovića i upoznao ga s Titom. Za bivše buržuje i nadrealiste Daviča,

Matića, Vuča, Koču Popovića, on je bio veći i od nadrealističkog pape
Bretona i cele francuske avangarde. U skladu s tim, Ðilas se i ponašao.
č
Kad je Davi o došao u kontakt s ve ć obeleženim Krležom i
časopisom Pečat, on mu je u prisustvu Nikole Petrovića i Veselina
Masleše, kao dva svedoka, presudio: „Oskare, tebe je Partija mazila i
pazila. Godinama ti je gledala kroz prste. Postavljen si za sekretara

partijske organizacije koja rukovodi radom među srpskom
inteligencijom. To što si ti sada uradio, povezujući se sa neprijateljima
Partije, smatram običnom izdajom. Ti si se pretvorio u običan prirepak
antipartijskih, trockističkih elemenata i Partija će se s tobom, kao
otpadnikom i neprijateljem, obračunati. Što se mene tiče, savetujem ti da

spakuješ kofere i da smesta napustiš Beograd, jer ovde, u našoj sredini,
tebi više nema mesta.“
Veliki preokret u radu Partije nastao je kad je sredinom tridesetih
godina stasala nova generacija komunista i izašla otvoreno bez ikakvih
zazora na ulične demonstracije i počela da deluje na fakultetskim
tribinama i po listovima i časopisima. Videlo se jasno da to nisu nikakvi

sumnjivi tipovi i strani agenti koji se vrzmaju po podzemlju ili
emigraciji, nego često i deca iz uglednih, pa i ministarskih porodica.
Duboko nezadovoljni i rešeni da naprave neki drugi pravedniji svet!
Antikomunističke parole o salonskom komunizmu izazivale su obično
kontraefekat i delovale su kao najbolja komunistička propaganda. Dokaz
izuzetnog kvaliteta pokreta!

Otuda nimalo ne iznenađuje lakoća s kojom su komunisti za svoje
akcije pridobijali i ljude sa idejnim horizontima formiranim još u 19.
veku. U mladim „komuncima“ videli su nešto od svog davno
izneverenog buntovništva i maglovitog socijalizma. Profesor Bogdan
Popović, oličenje svega tradicionalnog, spremno je prihvatio predlog
Vojislava Vučkovića i Nikole Petrovića da se pridruži jednom apelu

srpske inteligencije u vreme minhenske krize: „Gospodo, ako vam moj
potpis može koristiti, ja ću vam ga dati.“
Kod Branislava Nuši a, koji je pored ostalog pisao i žitije Petra I i
ć
dinastije Karađorđevića, probudio se onaj zadribant i opozicionar iz
vremena Obrenovića, pa je rado za Našu stvarnost napisao nekrolog

povodom smrti Maksima Gorkog. Književnik Veljko Petrović je bez reči
i
primio u Radio Beograd kompozitora Vučkovića, a Isidora Sekulić čitav
niz građanskih intelektualaca učestovali su na protestnim tribinama u

251