Page 252 - Milomir Marić - Deca Komunizma

fizičkoj sali Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je davala legitimitet
svim antirežimskim mislima za koje se malo ranije išlo na robiju. Bunt je
svakako bio preki nalog vremena, pitanje patriotske časti i lične kuraži, i

niko nije pravio pitanje što, recimo, Ðilas ili Zogović intimno i ne haju za
našu rodoljubivu tradiciju, Jakšića i Zmaja, nego se kunu u
Kominternine veličine Behera, Golda ili Anu Zegers.
Naravno, ni među komunistima odnosi nisu bili do kraja idealni,
niti je Nikola Petrović, kao pametan čovek, bio bez dilema i sumnji. Kad
je Tita pitao da mu objasni šta se krije iza učestalih moskovskih procesa i

čistki, on je prekinuo svaku diskusiju po tom pitanju: „I da si me pitao
neka ostane strogo među nama. Za to se leti iz Partije!“ Petrovićev
najbolji prijatelj, dr Vojislav Vučković, došao je pred partijsku komisiju,
č
jer je konkurisao za mesto docenta na Muzi koj akademiji, što je
maliciozno protumačeno kao „kompromis sa klasnim neprijateljem“.

Ranković, Ðilas, Zogović i Petrović određeni su da razgovaraju sa
Vučkovićem, a Ranković je na sastanku Politbiroa uspeo da ga spase i
predloži kaznu: da Vučković više ne bude u istoj partijskoj ćeliji sa
intelektualcima i pridruži se klasno svesnim i čistim obućarskim
radnicima.
U punom jeku je bio poznati Sukob na književnoj levici, između

Krležine grupe i partijskih intelektualaca. Nikola Petrović je među
izbeglim češkim emigrantima sreo jednog inženjera bujne fantazije koji
mu je rekao da ima skice važnih vojnih pronalazaka, nekih novih oružja,
i pitao ga može li mu pomo i da to preda sovjetskim vlastima. U tim
ć
dramatičnim vremenima igralo se potpuno otvorenim kartama i svi su u
Jugoslovensko-čehoslovačkoj privrednoj komori znali da je njen

generalni sekretar komunista. Petrović je ponudu preneo Ðilasu, koji mu
ć
je, pošto je ve ć imao pasoš s kojim je mogao da putuje gde ho e,
preporučio da odmah ode u Sofiju, crteže novog oružja preda sovjetskoj
ambasadi, i usput se poveže sa bugarskim filozofom Todorom
Pavlovom.
Kao iskusan i vešt konspirator, obilazio je dugo oko ambasade,

osvrtao se da li ga ko prati i u pogodnom trenutku uleteo unutra.
Prijavio se i rekao o č emu se radi. Primio ga je, dosta hladno, jedan
sekretar (koga će posle rata kao ministra ponovo videti u Moskvi) i,
posle kraćeg razgovora, naredio šoferu ambasade da ga stavi u kola i
č
odveze negde podalje, izvan o iju agenata koji sigurno budno motre ko
ulazi u sovjetsku ambasadu i ko iz nje izlazi.
Nikola Petrović je produžio kod profesora Pavlova, ne da bi, kako
sam kaže, od njega tražio pamet i pomoć u obračunu sa Krležom, već

252