Page 246 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 246

za Engleze. Ali, mi smo ga ubacili na naš brod Žuženberg. Na suđenju u
               zemlji dobio je deset godina robije.“
                     „Rusi nisu znali da ste ih odali kod Tita?“

                     „Razume se. Tražili su 1948. da odem u Moskvu i postanem jedna
               od perjanica antijugoslovenske kampanje. Nisam više mogao da izdržim
               i  vratio   sam   se.  Bio  sam    šef  deviznog     odeljenja   Narodne      banke,    pa
               pomoćnik Maslarića za drumski saobraćaj. Onda sam postavljen za
                                                                         č
                                  č
               direktora      č  eli ane  u    izgradnji     u   Stobre u,      kraj   Splita,    novog
               brodogradilišta i preseljene fabrike torpeda. Sve to je bilo u sklopu
               starog sporazuma o saradnji sa Rusima. Zato sam predložio da se
               likvidira, jer nismo imali para da to napravimo. Ostao sam punih
               četrnaest godina direktor brodogradilišta Uljanik                       u   Puli    i  od
               bombardovanjem razrušenih postrojenja za opravku brodova napravio
               veliki gigant. Četiri godine sam bio direktor Litostroja                  i, kratko pre

               penzije, Smelt-inženjeringa. Otišao sam da, kao Slovenac, pomognem!“
                     „Da li su vaše posleratne funkcije odgovarale vašim ratnim i
               predratnim zaslugama?“
                     „Nisu! Tito mi je kazao kako je zaustavljen moj izbor u Saveznu
               skupštinu. Često smo se viđali, razgovarali i koristio sam te prilike da
               mu izložim svoje ideje i iskustva iz neposredne proizvodnje. Sredinom

               šezdesetih godina njega su potpuno izolovali. Dotle sam imao sve
               njegove direktne telefone. Pojavila se bujica sekretara koji su mi solili
               pamet     da   su   tu  postavljeni     od   države    da č uvaju     predsednika.      U
               preteranoj brizi za njega, malo-pomalo su mu potpuno vezali ruke.“
                     „Postoje opravdane sumnje da ste ’održavali’ veze Tita sa Rusima
               između 1948. i pomirenja 1956?“

                     „Obična priča, ne skroz bez osnova. Tita su uvek progonile
               određene sumnje da ja nisam napustio stare veze. Nije on bio naivan!“
                     „Niste se složili oko ocene Brionskog plenuma?“
                     „Rekao     sam   otvoreno     Titu  da   nema    smisla    kako   je  postupio    sa
               Rankovi em.        Ako     je   za    nešto    bio    nesposoban,       mogao      ga    je
                          ć
               dostojanstveno odstraniti, a ne da pravi spektakl. Pa tolike godine mu je

               bio   najverniji č ovek,     gotovo    pas č uvar.    Ljutio   se:  ’Ti  to  ne  shvataš
               dovoljno politički’!
                     Čitao sam izjavu Steve Krajačića, kako je on tada poslao dvojicu
               svojih ljudi, stručnjaka za demontiranje prislušnih uređaja, kod Tita.
               Ništa oni nisu znali, pošto prisluškivanja nije ni bilo. Dao sam Steli da

               Titu odnese dokumentaciju o Selimu Numiću, podsekretaru kod
               Rankovića, zaduženom za kriptografiju i te stvari. Njega su u zatvoru
               davili i mučili, a u dokumentima je lepo pisalo kako je, između ostalog,


                                                          246
   241   242   243   244   245   246   247   248   249   250   251