Page 236 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 236

pogledom: ’A imaš li vašiju? Ovde ćeš ih sigurno dobiti. Ja sam ih pun!’
               Pričali smo skoro celu noć, šapućući i, s vremena na vreme, podižući
               glas u vatri prepirke. U Rogatici smo najviše govorili u četiri oka, samo

               nekim razgovorima prisustvovao je Lola Ribar. Ostalima je Tito govorio:
               ’Dok    je  Mali  tu,  nemojte    nas  bez   potrebe   uznemiravati.      Imam     s  njim
               važne razgovore’!
                     Prvi put sam ga video na KUNMZ-u 1935. godine. On je bio referent
               za školstvo i dolazio je obično dvaput nedeljno. Video sam da je frišak iz
               zemlje, u razgovoru sam bio radoznaliji od ostalih, pa smo se tako

               upoznali i počeli da se viđamo. Odlazili smo na večere u restoran hotela
               Luks. Posle, u Parizu, imao sam visoku platu pomoćnika vojnog atašea
                                                                                           č
               republikanske      Španije    i  mogao    sam   njega,   Kuhara     i  Kidri a  voditi   u
               najskuplje restorane Maksim, Šanzelize, Dipe. Oni su tada prilično loše
               stajali. Nudio sam Starome novčanu pomoć, ali nije prihvatao, kao što je

               odbio 30.000 franaka (petnaest generalskih plata) koje mu je ponudio
               moj šef, španski grof, u čiji sam ga dvorac na periferiji Pariza bio smestio
               kad   su  u  vreme    posete   engleskog     kralja  Džordža     hapsili  sve  sumnjive
               emigrante.“
                     „Otkud vi u diplomatiji?“
                     „Stvar je vrlo prosta. Nadzirao sam popravku dve podmornice u

               Francuskoj. Da bih kontaktirao s fabrikama i potpisivao različite
               ugovore, bio mi je potreban diplomatski status.“
                     „Vi ste organizovali prebacivanje zlata iz blagajne Republike
               Španije u Moskvu?“
                     „Bio sam zamenik komandanta podmornice C-6 N. P. Jegipka. Kad
               smo se evakuisali iz Santandera, kod mene su došli sekretar partijskog

               komiteta i predstavnik narodne vlasti i pitali da li bismo hteli da
               preuzmemo blago Maja, Inka, skupljeno i deponovano u kraljevski
               dvorac     u   Santanderu.      Jegipko    je  rekao    da   su   politi ki   odnosi    sa
                                                                                       č
               Špancima moja stvar. On u to neće da se meša. Onda su doterali 80–90
               vreća dragocenosti i dve-tri sa stranim novcem iz trezora Narodne
               banke.   Strpali   smo   ih  u  ogroman    prostor   predvi en    za  torpedne č amce,
                                                                            đ
               dug više od dvadeset metara. Neposredno uoči dolaska Frankovih
               trupa, prebacili smo se u Hihon, odakle sam ministra-predsednika i
               ministra vojske Huana Negrina pitao šta da radimo s tim blagom, pošto
               je među prisutnim Špancima postojala dilema da li da ga šaljemo negde
               u Francusku ili u Sovjetski Savez. Ratno ministarstvo iz Barselone

                    ć
               obe alo    je  da ć e  poslati  transportni   avion.   Tek   nedavno    sam č uo    šta  je
               posle bilo. Šibnuli su zlato u Švajcarsku i vraćeno je španskom narodu
               posle Frankove smrti. Kralj Huan Karlos se interesovao za mene, jer sam


                                                          236
   231   232   233   234   235   236   237   238   239   240   241