Page 231 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 231

ponešto    nevoljno    otkrije  o  drugima     i  sebi.  Možda   i  nešto  što  se,  sebi  i
               drugima, davno zarekao da će u grob poneti.
                     Već je obavio veliko spremanje kuće i prošle, 1984. godine, predao je

               Institutu za bezbednost u Beogradu svoju trofejnu radio-stanicu.
                     „Ako zakašnjenje ustanka u Hrvatskoj i tragedija u Kerestincu
               padaju na moju dušu, šta je radio CK KP Hrvatske, kad sam se ja i time
                                                                                          č
               morao     baviti?“,  rekao   mi   je  staloženo.   „O   meni   na  isti  na in  govore    i
               pišu proustaška Nova Hrvatska, zvaničnici Socijalističke Republike
               Hrvatske i pukovnik JNA Milenko Doder. Kako da odgovorim na

               nerazumna sumnjičenja i uvrede da sam ja ’provalio’ rezidenta NKVD-a
               Srebrenjaka     i  da  je  moja   žena   bila  ’gestapovka’?     Isto  je  tako  glupa    i
               blesava tvrdnja da je moja radio-stanica kontrolisana i prisluškivana.
               Pošto je istu šifru u saobraćaju s Moskvom koristila i stanica Vrhovnog
               štaba NOVOJ, Nemci bi, ako su mene već ’tolerisali’, Tita bar rado otkrili

               i uhvatili.
                                                                                                       đ
                     Rusi   su  me   zvali   telefonom.    Taj  naš   vajni  oficir  Doder    ne   vre a
               samo    mene,   nego   i  njih.  Ne  možemo     se  mi  sad  popišavati    na  ceo  svet  i
               obaveze     koje  smo   kroz   istoriju  preuzimali.    Kome    god   padne    na  pamet
               usuđuje se da me prozove i traži da otkrijem sve svoje veze. Nisam lud:
               da   ih  pomlate!   Ko   kaže   da  je  moja   veza   na  ustaškoj   policiji  bio  samo

               Tibor Vaško! Nikada neću otkriti ni svoje veze s područja fašističke
               Nemačke. Jedan od mojih saradnika, osvedočeni antifašista, sada mirno,
                                                                        č
               udobno      i  raskošno     živi  u   velikom     nema kom        gradu,    uživaju i    u
                                                                                                    ć
               prekrasnoj     ergeli  konja.   Treba   li  da,  za  sve  ono   što  su  za  vreme    rata
               učinili za mene, nas, Ruse i uopšte saveznike, pod starost pravim
               neprilike njemu i desetinama mojih nekadašnjih ljudi? Da na njih

               pokažem prstom i pošaljem eskadrone neonacista ili pripadnika
               specijalnih službi?
                     Pre nekoliko godina kod mene je, da me vidi, iz jedne velike zemlje
               došla jedna milijarderka, koju sam ja svojevremeno slao kao našeg
               agenta u drugu veliku zemlju. Bio je to krajnje dirljiv susret. Setili smo se
               kako sam kod nje banuo u trenutku kad se u njenoj kući održavao

               reprezentativni sastanak protivničkih špijuna. Njen muž je našao
               rešenje: strpao me, cele noći, s njom u krevet. Sada me je ozbiljno ukorila
               što je nisam ni dodirnuo.
                     Na isti način ne želim da denunciram neke druge časne ljude i da
                                                                              đ
               onim    što  znam    o  prošlosti  komplikujem       naše   me udržavne       odnose    sa
               Rusima, Englezima i Amerikancima. Prilično stvari jednostavno nisam
               ovlašćen da saopštim, dok se ne objavi deo službenih materijala
               Kominterne. Rusima svakako nije svejedno stalno izjednačavanje


                                                          231
   226   227   228   229   230   231   232   233   234   235   236