Page 240 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 240

Slavjanoserpsk. Od roditelja je naučio neki arhaični slavenoserpski, pa
               smo   nekako    mogli   razgovarati     na  srpskom.    U  nekom    restoranu    u  kome
               smo sedeli, najedanput se pojavio još jedan Jugosloven, koga nisam

               poznavao. Gorjev nas je upoznao. Martinović (Jovan Mališić)!
                     ’Znaš, ja sam malo zaboravio naški’, rekao je. ’Bolje da razgovaramo
               na ruskom!’
                     Bio sam preneražen. Bio je politički sekretar naše partije od 1928. do
               1932. godine. Učitelj iz Crne Gore. Posle uvođenja Šestojanuarske
               diktature, pozvao je iz čista mira sasvim nepromišljeno narod

               Jugoslavije na ustanak. Vođa jugoslovenskih komunista zaboravio svoj
               jezik. Rekao sam to Gorjevu.
                     ’Imaš pravo! Znaš li da je u istorijskoj bici na Ebru poslao divizion
               od dvadeset šest ruskih tenkova po uzbrdici. Kako Rusi kažu – „po
               skatu“, tenkovi mogu ići najviše pod uglom od 18 stepeni. Frankova

               artiljerija ih je začas rasturila. Do poslednjeg. Na osnovu zahteva
               Glavnog štaba, sad ga šaljemo u Moskvu da otplati dug.’
                     Posle   sam č uo    da  je  u  auto   koji  je  dobio  nakrcao    osam    ili  deset
               kofera. Sve ih je prebacio u Rusiju. Čim je stigao, uhapsili su ga i streljali.
               A naši su ga sad rehabilitovali! Na osnovu čega, kad je to međunarodna
               stvar?“

                     „Ne razumem tajnovitost i mistifikacije o navodnom Titovom
               boravku u Španiji?“
                     Uopšte     nije   bio!   Dobro     sam    upoznat     s   njegovim      ondašnjim
               kretanjem. Gorkić       je ispred Kominterne bio zadužen za organizovanje
               odlaska interbrigadista iz dobrog dela Evrope u Španiju. Kad je opozvan
               u Moskvu i uhapšen, Tito je opunomoćen za to i još neke stvari.

                     U Parizu sam se sa Starim 1938. dogovorio da odem u zemlju i
               preuzmem rad s vojskom i pripreme za eventualni otpor fašizmu, koji je
               ozbiljno    kucao   i  na  naša  vrata.   U  stvari,  imao   sam   sovjetski   pasoš,   iz
               sovjetske ambasade su me poslali u neki njihov hotel, ali sam ja hteo da
               ostanem. Preko knjižare Horizont našao sam Tita. Snuždeno mi je rekao:
               ’Nema ništa od Jugoslavije. Ti si ovde jedini čovek sa sovjetskim

               pasošem.     Sad  je  najvažnije   da  u  Moskvi    kod   Dimitrova     središ  za  mene
               vizu. Moramo rešiti pitanje naše partije. Gorkića su izgleda maknuli, a ja
               nešto   jesam    i  nisam.  Zvani no     sam   samo    organizacioni     sekretar   KPJ’.
                                                  č
               Spremio mi je lično pismo za Dimitrova.“
                     „Zašto vam se Tito nigde javno nije zahvalio za usluge koje ste tada,

               njemu i našoj partiji, učinili u Moskvi?“
                     „Imao je svoje razloge. Posle sukoba 1941. godine ja sam na
               određeni način kompromitovana ličnost. Plašio se za svoju taštinu.


                                                          240
   235   236   237   238   239   240   241   242   243   244   245