Page 228 - Milomir Marić - Deca Komunizma

„Prošli smo rat ne znajući ko smo“, kaže Stela Kopinič. „Kad su bili
prvi izbori, živeli smo na periferiji Zagreba, u Stenjevcu. Na izbornoj listi
č
pored najve eg broja glasova u rejonu, prvi put smo pro itali Anton i
ć
Olga Kadić i u zagradi – Josip i Stela Kopinič. Venčali smo se 1948.
godine u našem konzulatu u Istanbulu, ali pošto su dokumenti
izgubljeni morali smo to da ponovimo 1952. u Puli.
Dok smo 1985. godine u Puli neobavezno razgovarali i pili hladno
pivo u njegovoj ku i uz samu plažu na Stoji, Kopini č mi je iz č ista mira
ć
rekao kako je Tito nekoliko puta posle rata želeo da mu poveri

upravljanje jugoslovenskom privredom, ali je redovno bio u manjini u
Politbirou.“
Iz knjige Vjenceslava Cenčića Enigma Kopinič jedva da se nešto može
naslutiti. Obožavalac, pisac, u dva obimna toma dečački je zbunjen pred
svojim idolom. Sasvim bez razloga mu se ponekad učini velikim, a kad

je odistinski veliki, ve ć mu je daleko odmaglio i više nije u stanju da ga
prati, a kamoli celog sagleda.
I neki drugi, moćniji i trezveniji, ponašaju se prema Kopiniču kao
poslednje šeprtlje. Očigledno iz nekih posebnih i tajanstvenih razloga. A
ć
nije im ni rod, ni pomoz’ bog. Sigurni su da nikada ne e smeti da kaže
sve što bi mogao, a opet, panično se guše u njegovoj šaci.

Sam Kopinič je možda u još većim problemima. Njemu tek ništa nije
jasno: uvek je bio neko drugi. Španski borac koga se malo koji španski
borac seća. Istaknuti funkcioner bez funkcije u Kominterni. Kriv je za
smrt grupe najumnijih partijskih intelektualaca u Kerestincu, a u
nekoliko meseci svoje partizanštine stalno je, prema svedočenju
Kardelja, bio u panici i premirao od straha.

Bio je sigurno nešto više nego skriveni radio-telegrafista u Zagrebu,
nešto više nego trgovinski predstavnik u Turskoj, nešto više nego
direktor u Puli i Ljubljani. Teško je poverovati i da je posle, kao
penzioner, samo svakog jutra odlazio na pijacu u Puli da kupuje
namirnice za ručak.
Da ne bi bilo nesporazuma, na njegovoj kući uz samu morsku obalu

još kao religiozno znamenje stoji ogromna petokraka.
Ne zna se kako je postao sovjetski obaveštajac. Ne zna se kako se
našao u Moskvi i pomogao Titu da u vrlo delikatnoj situaciji do e na
đ
čelo Partije.
č
Jedino mu Cen i ć može verovati da se sa pedeset španskih i par
francuskih reči, koliko je pouzdano znao, u Parizu verno predstavljao
kao sin španskog markiza, kako bi neke podmornice s remonta
prošvercovao kroz nemačku blokadu.

228