Page 229 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 229
Ne zna se gde je naučio naglašene aristokratske manire. Verovatno
u nekoj moskovskoj školi okretnih igara.
Još neverovatnija verzija Kopiničevog vrtoglavog uspona u vrhove
Kominterne počinje tako što je zlato iz blagajne republikanske Španije
spakovao u podmornicu i poslao, ili sam odvezao, u Moskvu.
Naravno, jedino toga nema u knjizi Enigma Kopinič.
Karlo Štajner se seća da je Kopinič nešto važno radio u takozvanom
„prljavom“ odseku Kominterne. Vladimir Velebit je tek četiri decenije
kasnije saznao, iako su prvih godina rata provodili po ceo dan zajedno,
da je Kopinič zapravo „rukovodio antifašističkim pokretom u
porobljenoj srednjoj Evropi“.
Istoričari kažu da iz knjige Enigma Kopinič ništa novo nisu saznali i
da je bilo sasvim dovoljno što su to oni odranije znali. Poluodškrinuta
vrata samo njihovih magacina znanja ionako kod običnog sveta izazivaju
nesagledive nedoumice i smele fantazije. Tim pre što su bili uvereni da
su ga uspešno ubedili da revolucija nastaje kad u nesklad dođu
proizvodne snage i proizvodni odnosi.
Za bilo koga da je radio, Josip Kopini č je u svemu ostao naš č ovek.
Nije kao obaveštajac dugo radio u senci pa uz veliki diplomatski skandal
bio otkriven, uhapšen u nekoj dvorskoj biblioteci, da bi na kraju bio
razmenjen za nekog njihovog ko je izgledao kao naš. Tako polovan i
kompromitovan, nije se smirio negde na Azurnoj obali ili u nekoj dači u
Podmoskovlju i posvetio se unucima i pisanju memoara. Nije, osetivši
da je malo zapostavljen i besposlen, naknadno otkrio svoj dugo
prigušivani talenat za slikarstvo.
Od početka je bio pravi balkanski špijun. Špijun koji ima dobru
dušu i koji č esto ume da se gotovo nepristojno razneži i, mimo svih
špijunskih pravila, pokaže se iznad svega kao rodoljub i patriota. Valjda
je jedini simpatični enkavedeovac. Uostalom, on i ne priznaje da je ikada
radio za NKVD, osim možda iz nehata.
Zaposlio se kad se smatralo da raditi bilo šta za Sovjetski Savez nije
izdaja, nego najveći doprinos srećnijoj budućnosti svoje zemlje. Dugo su
u Komunističkoj partiji Jugoslavije svi oni koji su mislili da je dobro što
Jugoslavija uopšte postoji smatrani najgorim frakcionašima i izdajnicima
svetskog socijalizma i svoga naroda, u službi domaće i međunarodne
buržoazije.
Josipu Kopiniču se čini da je bio patron i sigurni zaštitnik naše
partije kad je u Moskvi pred rat bila dovedena u pitanje. Još neki naši
ljudi u Kominterni i NKVD-u tada su se isto tako osećali, ali su njihove
linije bile poražene, a oni pobijeni i zaboravljeni.
229