Page 224 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 224

pokrivati šest do osam komunističkih partija.
                     Na njihovom službenom medenom mesecu, Valter je bio treći.
               Otišao je nešto ranije da u Istanbulu pripremi teren za nesmetani

               odlazak u Jugoslaviju. Njegova pisma u Moskvu nisu baš redovno
               stizala ili ih Voks nije dobijao.
                     U kupeu su se, učeći svoje nove biografije, zasebno preslišavali. On
               je bio inženjer Nik Brozović, Kanađanin jugoslovenskog porekla.
                                                          ć
                                                                                              đ
               Proslavio     se  u  Sibiru,   montiraju i    velike   fabrike    drveta.   Ro en    je  u
               Svetom Nikoli i kao dete je otišao s roditeljima preko okeana.
                     Tek posle rata je saznao da u Jugoslaviji zaista postoje dvojica
               Svetih Nikola. Jedan je mesto u Makedoniji, a drugi svetionik.
                     Ona je bila Meri Brozović. Kanađanka grčkog porekla. Rođena i
               odrasla u Kanadi.
                     Kanadski bračni par je razgovarao na ruskom i nije znao ni reči

               engleskog jezika. U prolaznim trenucima malodušnosti, Nik se vadio da
               je možda iz Kvebeka, s francuskog govornog područja. Od glave do pete
               je bio francuska škola. Obučen po poslednjoj pariskoj modi, s pariskim
               koferima od čiste kože.
                     „Tito i ja smo se stalno takmičili u eleganciji“, govorio mi je često
               Kopinič. „Od njega sam preuzeo devizu: Ako si ispeglan, uredan i

               začešljan, niko te neće legitimisati. Ali moram priznati da nam se to brzo
               osladilo.“
                     Kominterna je proračunala da je Nik Brozović                u kući diktator i da
               voli da na različite načine ponižava svoju suprugu. Ona je, na primer,
               bila u nekom jadnom, preširokom i predugačkom grombi kaputu, iako je
               tada u modi bila neka praistorijska preteča minija. U malom kartonskom

               koferu imala je nekoliko rubaški i iskrzanu sveščicu sa šiframa i
               pozivnim znacima za identifikaciju radio-stanice.
                     „Bio sam strašno ljut. Poslali su je praktično na klanje“, sećao se
                                         č
               kasnije   Josip   Kopini .    „Sva   sre a  što  sam    ja,  pored   votke,   u  drugom
                                                       ć
               koferu nosio 10.000 dolara, pa nikome nije padalo na pamet da nas bilo
               šta ispituje. Valjda su mislili da ženu namerno neću bolje da obučem.“

                     U Odesi su Nika Brozovića pozvali preko zvučnika. Pogranična
               služba NKVD-a spremila mu je zakusku za srećan put. Uplašio se da su
               tim pozivom na njega svratili pažnju saputnika. Nema veze, neka misle
               da   si  sumnjiv,   rekli  su  u  nešto  veselijem    raspoloženju.     Cela   no ć  im  je
               prošla u međusobnom nazdravljanju.

                     Za to vreme, Meri Brozović           je zajedno s ostalim putnicima prošla
                                                                               č
               redovnu     proceduru.     Nestala    joj  je  dragocena   sveš ica   i  svuda   okolo   je
               tražila rastresitu zemlju da u nju propadne.


                                                          224
   219   220   221   222   223   224   225   226   227   228   229