Page 165 - Milomir Marić - Deca Komunizma

posredništva u pribavljanju ilegalnih pasoša, a deo od usluga prilikom
vađenja građanskih karata. Pasoše je predavao nekom advokatu dr Miši
ili Simi Alkalaju. Ispleo je verovatno unapred izmišljenu i dogovorenu

komplikovanu priču i upleo čitavu mrežu saradnika uz čiju je pomoć
navodno radio. Posle nesnosnih batina i mučenja, ubrzo je popustio.
č
ć
Priznao je da najve i deo ovih podataka ne odgovara istini i po eo da
vrda. Pre godinu i po poznanik Čile Kovačević (student i nameštenik u
štampariji Politike) doveo mu je povratnika iz Rusije, izvesnog Luku
Ðerića. Čim je tajanstveni podstanar rekao da je Hercegovac, Musliman i

č
stari č etnik, Višnjevac je zaklju io da je to niko drugi nego Mustafa
Golubić. Docnije su se zbližili i za Golubića je počeo da nabavlja pasoše,
ć
ć
napla uju i dve i po hiljade dinara po komadu. Verovao je da su oni
namenjeni za izbavljanje iz francuskih logora naših inter-brigadista,
zatvorenih posle poraza španske republike.

Dakle, već sutradan po hapšenju, Gestapo je od Višnjevca doznao
pravi Golubićev identitet.
U nabavci pasoša sa Višnjevcem su radili njegov zemljak Mustafić,
Zlatko Vasiljević, Ðoka Kravljanac, Zora Stokić. Pasoši su slati u
ć
sovjetsko poslanstvo u Sofiji preko Bate Popovi a, za koga je Višnjevac
ć
prvih dana verovao da je Golubi ev sin. Izme u sebe koristili su
đ
izmišljena imena Filip (Višnjevac), Eduard (Golubić) i Bata (Popović).
Višnjevac je, dakle, naglasio da ne pripada Komunističkoj partiji, kao što
joj ne pripada nijedan učesnik u ovoj operaciji s pasošima. Posla se
prihvatio isključivo iz materijalnih razloga. On je samo čuo da Partija
broji 700 do 800 aktivnih članova, koji plaćaju članarinu od deset dinara
mese no. Č uo je i da se u blizini Beograda nalazi neka tajna emisiona
č
stanica i da je nemačkim vlastima nije prijavio, pošto sigurno ne zna da
li je to istina. Kategorički je negirao da bilo šta zna o ruskim i engleskim
grupama za sabotaže. Pogotovu o akcijama Intelidžens servisa!
Profesor fizike u srednjotehničkoj školi Čedomilj Popović uhapšen
je 9. juna, na času, i odmah saslušan. Opomenut da govori istinu, izjavio
je:

„Otputovao sam 1937. godine u Pariz kako bih dobio doktorat. Na
početku rata 1939. godine vratio sam se u Beograd i postavljen sam za
suplenta pri ovdašnjoj srednjotehničkoj školi, gde sam radio sve do
hapšenja. Krajem aprila 1940. otputovao sam u Sofiju, kako bih iskoristio
uskršnje praznike i upoznao grad. Ostao sam četiri-pet dana. Krajem

jula, otputovao sam ponovo u Sofiju, da bih tamo po bibliotekama
proučavao tehničke knjige. Zadržao sam se opet četiri-pet dana.
Politikom se nikad nisam bavio, niti sam pripadao ma kakvoj političkoj

165