Page 131 - Milomir Marić - Deca Komunizma

antagonističkim društveno-ekonomskim formacijama: šta je u njima
zajedničko, šta posebno, na koji se način to ispoljava, šta omogućuje
vladajućima da u pojedinim društvenim formacijama vrše svoju vlast ne

samo golom prinudom, nego i obmanom i varkom. Iako je na robiji i
sam prevodio Kapital, Čolaković se više interesovao za konkretne
probleme. Recimo, za situaciju u Nemačkoj, odakle se Mustafa upravo
bio vratio. Kakav će biti rasplet u toj zemlji, iz koje su stizale sve strašnije
vesti o krvavim progonima komunista i javnom spaljivanju na lomači
knjiga progresivnih pisaca. Mustafa se na to mrštio: „Sad kusamo što

smo sami skuvali, a kusaćemo dugo, sve do novog rata. Može se govoriti
č
ć
i pisati šta ko ho e i šta želi, ali ja ne verujem da ć e se tamo išta u initi
bez rata, za koji se Krup i društvo spremaju, a Hitlera guraju ispred sebe
kao svog trubača. Sve ostalo su puste želje, a stvarnost Nemačke je
drukčija.“

Ponekad bi Mustafu Čolaković nalazio malo odsutnog i
zamišljenog. Ležao je u krevetu, ruku sklopljenih na potiljku, i zurio u
č
tavanicu. Pogledom mu je davao znak da sedne i, ne mi u ć i se nikud,
govorio mu bole ivo: „Ajde zapevaj neku našu!“ Voleo je pesmu Ima l’
ć
jada ko kad akšam pada. U takvom raspoloženju Mustafa nije bio ni za
kakav ozbiljan razgovor. Skočio bi, možda, i Čolakoviću predložio da

zajedno izađu. Besciljno su vrljali moskovskim ulicama i bulevarima ili
svraćali kod nekih Mustafinih prijatelja, koji su ga dočekivali raširenih
đ
ruku. Me u njima bilo je ne samo njegovih drugova iz službe, nego i
običnih građana, s kojima je on održavao prijateljske veze.
Jednog dana on je Čolakovića upoznao sa omalenim, fizički gotovo
neuglednim čovekom, koga je predstavio kao Feđu. Svi zajedno otišli su

u Dom bivših političkih osuđenika i izgnanika, gde su poznavali na
desetine starih revolucionara i revolucionarki. Sve su to bili ljudi u
poodmaklim godinama, neki već blizu osamdesete, mahom bolešljivi i
nesposobni za teži fizički rad. Eventualno su učestvovali u
organizacijama Crvene pomoći, koje su ih pozivale da mladima govore o
revolucionarnoj prošlosti i borbi protiv carskog samodržavlja. Na

rastanku, Feđa je pozvao Mustafu i Čolakovića da posete njegovu
majku, ukorivši Mustafu što joj se nikad ne javlja, a ona se stalno za
njega raspituje. Feđa je bio rođeni brat Staljinove žene Nadežde
Alilujeve, koja je godinu dana ranije umrla ili, kako se po Moskvi
šaputalo, izvršila samoubistvo. S njihovom majkom Olgom Mustafa se

upoznao jednog leta na lečenju u Kislovodsku. Bio je pažljiv prema
starici, šetao je s njom, č inio joj sitne usluge i ne znaju i da je ona
ć
Staljinova tašta.

131