Page 69 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 69

- Za koga manje bruke?

               - Ne znam.

               - Necu da se odreknem. Neka cine sto im je drago.

               - Mozda je tako najbolje.

               Uzalud je kriti, uzdao sam se da ce mi pomoci, meni i mome bratu, posredovanje u ovom
               ruznom poslu. Kad je odbio, ucinilo mi se da je grub i tvrdoglav, i stalo me velikog napora da
               ga podrzim u odluci. Tesko je bilo, rijec mi je grizla grlo kao otrov, a nisam mogao da ucinim
               drukcije: ne bih sebi oprostio da je primijetio moju igru. Krivo sam poceo, sve sam zapleo,
               trebalo je reci jednostavno, kao covjek covjeku, ne bi bila nikakva sramota ni da me odbio, ali
               sad sam sve pokvario. Prilika koju sam dugo cekao, nepovratno se gubila, a ja sam stajao
               nemocan.

               Ali bas tada, kad sam izgubio svaku nadu, kad sam pomislio da je ova posjeta besmislena, on
               se sjetio:

               - Ako se odreknem nasljedstva, da li bi moj zet, kadija, pomogao tvome bratu?

               - Ne znam, nisam o tome mislio.

               - Hajde da ucinimo tako! Neka ti pomogne, i odreci cu se svega. Sa munare cu vikati ako
               treba. Svejedno mi je uostalom, ostavice me bez icega i ovako i onako.

               - Mogao bi povesti parnicu. Ti si prvi nasljednik, nisi uvrijedio porodicu, otac je bolestan,
               lako je dokazati da sve cini pod necijim pritiskom.

               - Znam.

               Naprezao sam se da to kazem, s mukom se prisiljavao da budem posten, vec drugi put. Htio
               sam da mu budem ravan, htio sam docnije, kad se sjetim njegove velikodusnosti, da imam
               odgovor sam sebi: ucinio sam sto sam morao, na svoju stetu, nisam ga prevario, neka sam
               odluci.

               - Znam - rekao je - ucinimo sad ovako. I zet se boji parnice, on nije glup vec neposten. I
               gramziv, srecom. Mozda ce i pomoci, jer mu je vise stalo do imanja nego do sitnog
               nepoznatog pisara. Oslonimo se na ljudske poroke, kad ne mozemo drukcije.

               - Poklanjas suvise. A ne mogu ti nicim vratiti nego zahvalnoscu.

               Nasmijao se, i odmah umanjio svoj dar:

               - Ne poklanjam mnogo, svakako bi bilo njihovo. Ko bi se vukao po sudovima!

               Sad sam mogao da ga odvracam koliko god mi je bila volja, ne bi odustao. Ali nisam vise htio
               da se igram sa sudbinom.
   64   65   66   67   68   69   70   71   72   73   74