Page 742 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Толстојев роман за »господски флерт«. У условима појачане друштвено-политичке борбе, кад
је руска револуционарна демократија мобилисала све материјалне и духовне снаге за јуриш
против самодржавља, природно да је дело у коме је приказан живот аристократских врхова, у
коме је у првом плану била »породична мисао« - остављало утисак анахронизма.

Само је критичар-демократа В. В. Стасов, који је у почетку такође сматрао садржину
»Ане Карењине« »празном«, касније, кад се роман приближавао свом завршетку, променио
свој став и изјаснио се о њему с одушевљењем - у виду писма које је упутио редакцији листа

»Ново време« (1877, №433):
»Гроф Лав Толстој се уздигао до висина које руска литература никад није досегла. Чак и

код Пушкина и Гогоља љубав и страст нису биле изражене тако снажно, тако изванредно
истинито... Каквом снагом и лепотом стваралаштва одише цео роман, каква чудесна моћ
уметничке истине, какве су нетакнуте дубине овде први пут додирнуте! Он уме... чудесном
руком вајара да изваја типове и сцене какве до њега нико то није успео у читавој нашој
литератури... »Ана Карењина« ће заувек остати сјајна огромна звезда талентованости.«

Тургењеву, који је тада радио на својој »Новини«, учинило се да је Толстој забасао у

»великосветско благо«. [320]
Насупрот томе, А. А. Фета и блиског Толстојевог пријатеља - критичара-филозофа Н.Н.
Страхова »Ана Карењина« је одушевила.

Прочитавши првих четрнаест глава првог дела романа, Фет пише Толстоју: »... шта да се
каже о уметничком мајсторству целине? О једноставном тесарском послу. Каква мајсторија

у увоћењу нових лица! Какав диван опис бала!
»Каква изванредна замисао сижеа. Јунак Љевин - то је Лав Николајевич (не песник), то је
и В. Перфиљев, и разборити Сухотин, и све и свја, али уздигнуто до бисер-стваралаштва.

Смејао сам се као лудак када се Љевин, у очајању, сјурио низ степенице с клизаљкама на
ногама...« [321] Фет је чак намеравао да се појави у штампи с чланком о овом роману, који га

је очаравао тиме што је Толстој дубоко продро у психологију својих јунака и што су у центру
његове пажње »племенита« и »расна« лица.
Страхова је такође освојила уметничка снага романа. Одушевљен, писао је Толстоју:

»Самоубиство Вронског, његов сусрет с Карењином - како је лепо и тачно. Један ваш
инострани принц... направио је овде снажан утисак... Јединствен је опис оних тренутака кад

Ани и Вронском до сазнања и кајања треба само корак, а они не могу да га направе...« [322]
У другом писму закључује; »Десио се велики догађај у руској литератури, појавило се
[323]
ново велико дело.«

И поред тако одушевљених одзива, ни Фет ни Страхов нису успели да схвате сву величину
пишчеве замисли, стварни смисао његовог великог дела, мада многе њихове примедбе нису
ни данас изгубиле од свог значаја.

По свој прилици, ниједно Толстојево дело није имало тако великог успеха као »Ана
Карењина«.

»Мислим да коментари о Вама - пише Страхов Толстоју, 23. априла 1875. године - како по
тону, тако и карактером, убедљиво указују на то да се Ваш ауторитет непоколебљиво
учврстио, па људи сматрају да, пре него што пишу о Вама, треба прво да поразмисле. О »Рату