Page 737 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

чипкама, с венцем на глави, разголићена више него друге«, »говорила је гласно, слободно и
весело о таквим стварима о којима другима не би пало на ум да говоре у салону«. У другој
редакцији портре јунакиње остаје, у принципу, исти, али ипак донекле ублажен: »и поред
ружног лица било је нечег у доброћудном осмеху црвених усана, тако да се могла допасти«.

Привлачност јунакиње из редакције у редакцију расте.
Пета редакција почиње описом изложбе у зоолошком врту, где је главно лице Њерадов,
будући Љевин. Тако је за ово време успела да израста љевинска тема. Љевин више није
пријатељ, већ супарник Вронскога (Удашева или Гагина). У вези с тим лик Вронског губи

многе позитивне особине. Опада и лик Карењина. Међутим, почев од пете редакције, лик
Ане коначно поста је трагично прекрасан.

2.

Толстој је замишљао »Ану Карењину« као роман који одражава његову властиту душевну
драму. Међутим, у роману о руском Робинзону он је намеравао да прикаже трагику и
поетичност живота руског сељака. Он је и касније често покушавао да одвоји један сиже од
другог, да на прво место стави сиже везан за драматичност и поетичност живота човека из

нижих слојева, али су се ова два сижеа у његовом стваралаштву стално преплитала. Тако се
десило с »Аном Карењином«, а затим и с »Васкрсењем«. И запета, мисао руског народа у
смислу снаге која осваја продрла је у »Ану Карењину« и у много чему подредила себи
карактер свих глава овог романа које су посвећене селу.

Прелиставајући Толстојеве дневнике и писма из периода рада на »Ани Карењиној«, човек
стиче утисак да је он стално присиљавао себе да ради на том роману. Толстој је понекад
молио неког од себи блиских људи (између осталог Страхова) да га подстиче да заврши »Ану
Каренину«. Међутим, несумњиво је следеће: ако је ико одлучујуће деловао на Толстоја у том
смислу, онда је то био он сам - управо његов императивни захтев према себи као писцу.

Сумње да ли треба да настави рад на »Ани Карењиној«, које су га нагризале, разбијале су се
о његове властите доказе да се човек мора посветити оном раду који му се сам намеће. У
септембру 1874. године Толстој пише Страхову да гледа на свој роман »као на неко туђе
дело« - али одмах и побија ове своје речи: »не можеш да препознаш себе« (т. 62, стр. 115).

Два месеца касније, као да наставља започету мисао, он њу доводи до краја, до потпуне
јасноће, у писму том истом Страхову: »...верујте ми да не могу да владам собом. Ја знам да
ако урадим нешто ваљано, нешто што ви сматрате да је добро, урадио сам то зато што ми је
таква природа да не могу сам себи одредити неки рад, већ ме увек сам рад, ма какав био,
обузима и води некуд. Понекад, кад размишљам као сада, изгледа ми да ме он не води куд

треба, али ја из искуства знам да је у питању само заокрет реке, па ми се чини да идем