Page 745 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Упознаше ме с њом - прича Т. А. Кузминска. - Лав Николајевич је још седео за столом.
Видела сам како је пажљиво посматра. - Ко је то? - упита прилазећи ми. - M-me Хартунг, кћи
поета Пушкина. - Да-а... - протеже он - сад разумем... Погледај какве су јој арапске коврџе на
потиљку. Необично расне« (Т. А. Кузминская. Моя жизнь дома и в Ясной Поляне, Тула 1958,

стр. 464-465).
У дневнику С. А. Толстој сачувана је забелешка »Зашто је Карењина - Ана, и шта ју је
подстакло на такво самоубиство?« С. А. Толстој прича о трагичној судбини Ане Степановне
Пирогове, коју је несрећна љубав отерала у смрт. Она је »отишла из куће... са завежљајем у

руци... вратила се на оближњу станицу Јасенке и тамо се бацила... под воз«. Све се то
догодило близу Јасне Пољане, 1872 године. »Утисак је био стравичан« - пише С. А. Толстој
(»Л. Н. Толстой в воспоминаниях современников«, М. 1960, т. I, стр. 154). Али у роману су
били измењени и мотивација поступка и сам карактер догађаја.

Према тврђењу савременика, прототип Карењина је био »разборити« Сергеј Михајлович
Сухотин, камергер, саветник у Московској дворској канцеларији. Године 1868. његова жена,
Марија Алексејевна Сухотин, добила је развод и удала се за С. А. Ладиженског. Толстој се
дружио с братом Марије Алексејевне - Д. А. Дјаковом - и знао је за ту историју, која је
делимично послужила као материјал за опис породичне трагедије Карењина.

Презиме Карењин има књижевни извор. »Откуд презиме Карењин? - пише С. Л. Толстој.
- Лав Николајевич је од децембра 1870. године почео да учи грчки језик и ускоро га је тако

савладао да је могао да се диви Хомеру читајући га у оригиналу... Једном ми је рекао:
»Каренон је код Хомера - глава. Од те речи ја сам дошао до презимена Карењин.« Није ли
Анином мужу дао такво презиме зато што је Карењин »човек с главом«, зато што код њега ум
преовлађује над срцем, односно над осећањем?« (»Литературное наследство«, т. 37-38, стр.
569).

Прототипом Облонског обично сматрају (између осталих лица) Василија Степановича
Перфиљева, среског вођу племства, касније, од 1878. до 1887. године - московског
губернатора. В. С. Перфиљев је био ожењен П. Ф. Толстој, рођаком Лава Николајевича. На
гласове о томе да Облонски својим карактером подсећа на њега, Перфиљев је, како тврди Т.

А. Кузминска, доброћудно реаговао. Лав Николајевич није демантовао те гласове. Једном,
прочитавши сцену доручка Облонског, Перфиљев је рекао Толстоју: »Богами, Љовочка, ја
никад уз кафу нисам појео целу векницу с бутером. Ту си ме, богме, оклеветао.« Ове речи су
насмејале Лава Николајевича« - пише Т. А. Кузминска (»Моя жизнь дома и в Ясной Поляне«,
Тула 1958, стр. 322). Према сведочењу других савременика, Перфиљев је био незадовоьан
што га је Толстој представио у лику Облонског, и на гласове о сличности реаговао је веома
болећиво. (В. К. Истомин, На закате, Рукопись, Государственный музей Толстого.)

У Николају Љевину Толстој је оличио основне карактерне црте свог брата Дмитрија
Николајевича Толстоја. Овај је у младости био аскетичан и строг, и у породици је добио

надимак »Ној«. Онда је у животу Дмитрија настао прелом. »Одједном је почео да пије,
пуши, расипа новац и посећује жене. Не знам - каже Толстој - како се то с њиме десило; ја га
у то време нисам виђао... Водећи такав живот, и даље је остао озбиљан, религиозан човек,
какав је био у свему... Мислим да је његов снажни организам врло брзо подлегао, не толико
због лошег и нездравот живота који је неколико месеци водио у Москви, колико због
унутарње борбе и гриже савести« (П И. Бирюков, Биография Л. Н. Толстого, т. I, М.-П. 1923,
стр. 133).