Page 740 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

према револуцнонарној омладини. Ова његова противречност очигледно се опажа у његовом
последнем роману, »Новини«, посвећеном најактуелнијој теми седамдесетих година -
одласку у народ. Романа Достојевског из тог доба (»Зли дуси«, »Младић«, »Браћа
Карамазови«), карактеристични су, с једне стране, због свог антикапиталистичког патоса, а с

друге - због оштрог постављања проблема руске револуције, признавања, у извесном смислу,
њене законитости и, истовремено, категоричке осуде револуционарних метода борбе и
револуционарне психологије.
Управљен против свакојаке лажи и лицемерства, посвећен људима неспособним за било

какав компромис, Толстојев роман »Ана Карењина« разобличује, снагом која је непозната
чак и руској литератури, и трагачан положај човека и потребу да се трагика савлада. Љевин
одбацује сваку друштвену делатност, па ипак његова духовна трагања законито проузрокују
мисао о економској револуцији без крви, о неизбежности корените промене читавог
друштвено-економског уређења Русије.

Чисто породична по својој форми, трагедија Толстојеве јунакиње је последица нехуманих
услова у којима је принуђена да живи. Социјални смисао њене трагедије је, на тај начин,
сасвим јасан. Па ипак, Толстој приказује своју јунакињу не само као жртву спољашњих
фактора - у њеној трагедији он види и удео њене властите кривице. Постоји и мишљење да

Толстој осуђује Ану због изневеравања освештаних обавеза жене и мајке. Друго гледиште
своди се, углавном, на следеће: мада Ана, нарочито пред смрт, прима, понекад, свој трагичан
положај као божју казну, Толстој је на крају ослобађа сваке кривице.

Доиста, размисливши о свим могућностима своје будуће судбине, Ана долази до закључка
да се ни с једном од њих не може помирити.
Анин конфликт с мужем је конфликт хуманог с нехуманим. На страну Карењина стаје

свет који се туђи свега људског и који губи све што је људско. Тако настаје и развија се у
роману осуђујућа тема, која је добила своје место упоредо с темом о безизлазној Аниној
трагедији и трагедии духовних трагања Љевина. У првим скицама романа, као што је већ
речено, Карењин је кудикамо симпатичнији од Ане. Али, што се Толстој више удубљивао у
узроке разиласка Ане и њеног мужа, све јасније је било да се баш у Карењину налази извор

зла. Међутим, Карењин није нимало зао човек. Напротив, он је чак осетљив, никако не може
да поднесе туђе сузе, нарочито женске, способан је, при стицају околности, да учини добро
дело. Када је Ана била на самрти, он се сажалио над њом и Вронским, опростио им је, али
касније, када је она оздравила, схватио је да није предодређен да чини добра дела.
Карењином руководи сила која је изнад њега, изнад свега људског - другим речима, државни
механизам чији је саставни део и сам Карењин.

Трагедија у породици Карењиних расте до размера драме која говори о сукобу живе
људске душе с бездушном машином, то јест с читавим системом друштвених норми.

У томе је социјални смисао трагедије Ане Карењине.

Заволевши Вронског, Ана у почетку види у њему идеал. Али баш се овде, у односима с
Вронским, и крије крајњи узрок њене трагично неизбежне смрти. Вронски није могао да
пружи Ани безусловну срећу. Није случајно што унутрашњи лик Вронског, директног
антагониста Љевину, оштро одступа од норми Толстојевог омиљеног јунака - њему су сасвим
туђе узвишене духовне потребе, он је лишен јединства и хомогености свих интересовања
својствених његовој личности. Између осталог, породица је за њега је дно, а посао - сасвим