Page 739 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Љевина.

Љевин је, у ствари, готово једини Толстојев јунак који је заиста остварио свој породични
идеал, али се баш на његовом примеру види колико је тај идеал, узет сам за себе, непотпун и
једностран. Поставши срећан породични човек, Љевин преживљава најстрашнију трагедију,
која га често доводи на помисао о самоубиству. Остварење идеала, које је Толстојев јунак
најзад постигао с великом муком, није га учинило срећним човеком.

Породица представља за Љевина главни услов високо моралног, духовно садржајног,
разумног радног живота. Стога је за њега женидба представљала врло значајан проблем.
Такав значај имала је и за самог Толстоја. Неколико месеци пре венчања са Софјом
Андрејевном, он пише А. А. Толстој: »Дивна девојка К. (Катарина Фјодоровна, кћер песника

Тјутчева - Б. Б) је исувише нежна биљка, превише васпитана у духу »уживања без обавеза«,
да би могла не само да учествује у мом раду, већ и да покаже разумевање. Она је навикла да
справља моралне посластице, а ја се бакћем око земље, око ђубрива. За њу је то грубо и туђе,
као што су мени постале туђе и ништавне моралне посластице« (т. 60, стр. 389).

Љевину, с његовим идеалом срећне породице и маштањем о радном и исправном животу,
супротстављени су сви остали јунаци романа. За Стива Облонског породица представља
неку врсту спољашњег омота. Карењин нимало не личи на Облонског, али и он у породици
не види ишта више од легитимне форме.

Вронски заиста воли Ану, али његово поимање срећног породичног живота нема ничег
заједничког с Љевиновим. Љубав Вронског је - страст, која нимало не одговара његовим
погледима на свет. Сем љубави, он и Ана немају никаквих заједничких интересовања. Стога
нису ни остварили породицу.

Чак је и лик Кознишева, у ствари епизодичан, усклађен с централном темом романа - с
породицом: овај човек, који мисли књижним формулама, никако да одлучи да запроси
Варењку, јер би структура породичног живота захтевала од њега да изиђе из оквира мртвих

књижних формула.
Тако упорно интересовање Толстоја за проблеме породице условљено је коренитим
променама насталим у његовом целокупном погледу на свет. Сликајући драматичну судбину

свог јунака Константина Љевина, он као да са стране посматра онај мучан духовни процес
што се збива у њему самом. Нешто касније, кад је овај процес био донекле завршен, он
говори о њему већ у своје име (»Исповест«, »У чему је моја вера«, »Па шта да радимо?«).

У »Ани Карењиној« је с необичном дубином разоткривена трагедија руског живота у
епохи до реформе. Речима Константина Љевина - »све се... испревртало и тек почиње да се
сређује« - Љевин карактерише епоху од 1861, закључно с 1904. годином, односно епоху
наговештаја прве руске револуције. Седамдесетих година су се са особитом рељефношћу
испољиле такве особине руске литературе као што је њена антикапиталистичка усмереност
(уз непрекидно сузбијање остатака крепосништва), критиковање и разобличавање

либерализма, све веће интересовање за активирање народне свести, упорна тежња да се
истакне проблем револуције. Ове опште тенденције руске литературе најдоследније су
оствариване у делатности писаца револуционарно-демократски настројених, пре света
Салтикова - Шчедрина (»Дневник провинцијалца«, »Добронамерне речи«, »Господа
Головљови«) и Некрасова (»Коме је добро у Русији«). Тургењев, који начелно даје предност
либералном преуређењу руског живота над револуционарним, ипак изражава своје симпатије