Page 526 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Qu’est se qu’ils disent? [176] - упита Весловски.
- Зову да пијемо ракије. Сигурно су делили ливаде. Ја бих радо испио чашу - рече са
малим лукавством Љевин, надајући се да ће Весловског саблазнити ракија и да ће отићи к
сељацима.

- Зашто часте?

- Тако, веселе се. Збиља, отидите до њих. Вас ће то занимати.

- Allons, c’est curieux. [177]

- Идите, идите, лако ћете наћи пут до воденице - рече Љевин, и обазревши се виде са
задовољством да се Весловски, погнувши се и спотичући се уморним ногама и држећи пушку
у опруженој руци, извлачи из блата према сељацима.

- Оди и ти! - довикну сељак Љевину. - Да пробаш мало пирога.

Љевину се јако прохтело да попије чашу ракије и поједе парче хлеба. Био је малаксао и
осећао да једва извлачи ноге из тресета, те се за тренутак поколеба. Али Ласка стаде. Одмах
сва малаксалост ишчезе, и Љевин лако пође по тресету. Испред ногу му излете шљука; он је
нанишани и уби - кер је и даље стајао. »Држ’!« Испред кера излете друга. Љевин опали. Али
дан је био несрећан; он промаши, а кад дође да тражи ону убијену, не нађе ни њу.

Прокрстарио је све поље, али Ласка није веровала да је птица убијена, и кад ју је слао да
потражи, она се претварала да тражи, али није тражила.

И без Васељке, кога је Љевин кривио за свој неуспех, ствар се није поправљала. Шљука је
и овде било много, али је Љевин чинио промашај за промашајем.
Коси сунчани зраци били су још врели; одело, скроз овлажено од зноја, лепило се за тело,
а лева чизма, пуна воде, била је тешка и шљапкала је; преко барутом умрљаног лица цурио је

зној; у устима горчина, у носу мирис барута и тиње, у ушима непрестано цијукање шљука;
пушчане цеви вреле да се нису могле додирнути; срце је куцало брзо и кратко; руке се тресле
од узбуђења, а уморне се ноге спотицале и преплетале по чапурју и тресету; али Љевин је и
даље ишао и пуцао. Напослетку, учинивши спреман промашај, он баци на земљу пушку и
шешир.

»Ах, треба се освестити!« рече у себи. Подиже пушку и шешир, дозва Ласку и изиђе из
блата. Кад изађе на сувоту, он седе, изу се, истресе воду из чизме, затим приђе блату, напи се
воде која је имала укус рђе, окваси усијане цеви и опра лице и руке. Освеживши се, опет се
упути месту где је прелетела шљука, са чврстом намером да се не жести.

Хтео је да буде миран, али је све остајало по старом. Прст је вукао за обарачу пре него
што је птица узета на нишан. Ишло је све горе и горе.

Имао је свега пет комада у торби кад је изишао из блата и упутио се јовљаку где је
требало да се састане са Степаном Аркадијевичем.

Пре него што ће видети Степана Аркадијевича, угледа његовог кера. Испод извијене
јовове жиле искочи Крак, сав црн од смрдљивог блатног шљама, и као победник оњуши се с
Ласком. За Краком појави се у јововом хладу и стасита прилика Степана Аркадијевича.
Долазио је, црвен, ознојен, са раскопчаном јаком, једнако храмљући на леву ногу.

- Дакле? Много сте пуцали! - рече он весело осмехујући се.