Page 522 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Пуцањ се управо разлегао још пре, али се Љевину учини онако. Ствар је била у томе што је
Васењка Весловски, спуштајући орозе, притиснуо једну обарачу, а при томе придржавао
други ороз. Метак је ударио у земљу не повредивши никога. Степан Аркадијевич заврте
главом и посмехну се прекорно Весловском. А Љевин није имао смелости да га укори. Пре

свега, сваки укор изгледао би да је изазван минулом опасношћу и чворугом која искочи
Љевину на челу; а друго, Весловски је с почетка био тако наивно огорчен, а затим се тако
добродушно и заносно смејао општој њиховој пренеражености, да се и сам Љевин морао
насмејати.

Кад су дошли до другог рита, који је био доста велики и морао одузети много времена,
Љевин их наговараше да не излазе. Али га Весловски и сада намоли. Како је рит био узан,
Љевин, као гостољубив домаћин, опет остаде поред кола.

Чим кренуше, Крак појури ка чапурју. Васењка Весловски потрча први за кером. Степан
Аркадијевич још не стиже ни да приђе, а излете барска шљука. Весловски промаши, и шљука
прелете у непокошену ливаду. Ову шљуку оставише Весловском. Крак је опет пронађе и
стаде, Весловски је уби, и врати се колима.

- Сад идите ви, а ја ћу остати код коња - рече он.

Љевина је већ почела обузимати ловачка завист. Он предаде узде Весловском и пође у
блато.
Ласка, која већ одавно жалосно скичи и жали се на неправичност, полете напред право ка

сигурним и Љевину познатим жбунићима, у које Крак још није залазио.
- Што је не задржиш? - викну Степан Аркадијевич.

- Неће их поплашити - одговори Љевин радујући се Ласки и хитајући за њом.

Што се Ласка ближе примицала познатим жбунићима, све је озбиљније трагала. Мала
барска птица само јој за тренутак отрже пажњу. Ласка начини један круг пред чапурјем, поче
други, и одједном уздрхта и обамре.

- Иди, иди, Стиво! - викну Љевин осећајући како му срце поче јаче куцати, и како
одједном, као да се некакав завртањ одврнуо у његовом напрегнутом слуху, сви звуци, без
мере растојања, почеше у нереду али јасно допирати до њега. Он је чуо кораке Степана
Аркадијевича и примао их као далеки коњски топот; чуо је крт звук откинутог у корену
чапура на који је згазио, и примао тај звук као лет шљуке. Чуо је такође позади, у близини,

некако шљапкање по води, о чему није могао дати себи рачуна.
Бирајући место где ће стати, он се полако примицао псу.

- Држи!

Испред кера искочи шљука, но не барска већ шумска. Љевин опружи пушку, али, док је
нишанио, чу истовремено како се онај звук шљапкања по води појачава, приближује се, и
томе се сад придружи и глас Весловског који је нешто необично гласно викао. Љевин виде да
је нишанио позади шљуке, али ипак опали.

Уверивши се да је промашио, Љевин се осврте и виде да су коњи с колима били у блату, а
не на путу.

Весловски, желећи да види гавање, скренуо је ка блату и заглибио коње.

»И који га ђаво носи!« рече у себи Љевин враћајући се заглибљеним колима. - Зашто сте