Page 529 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

су подједнако, радом и памећу.

- Да, али каквим радом? Зар је то рад: добити концесију, и препродати је?
- Разуме се да је рад. Рад у том смислу што, кад не би било њега, или њему сличних, не би
било ни путева.

- Али то није рад као што је рад сељака или научника.

- Рецимо; али је то ипак рад у том смислу што његова делатност даје резултат - путеве.
Али да, ти налазиш да су путеви некорисни.

- То је друго питање; готов сам да признам да јесу корисни. Али свака тековина која не
одговара тачно утрошеном раду - нечасна је.

- А ко ће одредити тачност одговарања?
- Тековина нечасним путем, лукавством - рече Љевин осећајући да не уме јасно да повуче
црту између часног и нечасног - као што је, на пример, тековина банака - настави он. - То

зло, стицање огромних имања без рада, као што је бивало при откупима, само је променило

свој облик. Le roi est mort, vive le roi! [182] Једва се успело ца отклањањем откупа, појавиле
су се железнице, банке: такође богаћење без рада.
- Да, све то може бити тачно и оштроумно... Крак, лези! - викну Степан Аркадијевич на
кера који се чешао и сено растурао - очевидно уверен у тачност своје теме, и зато миран. -

Али ти ниси повукао црту између поштеног и непоштеног рада. Је ли непоштено то што ја
примам већу плату од шефа канцеларије, мада он боље од мене зна посао?

- Не знам.
- Е, онда ћу ја теби рећи: то што ти добијаш за свој рад у свом газдинству, рецимо, чистих
пет хиљада, а наш домаћин сељак, ма како се трудио, не добија више од педесет рубаља, исто

је тако нечасно као и кад ја примам више од шефа моје канцеларије, и Малтус више од
железничког мајстора. Напротив, ја видим некакав непријатељски, ни на чему неосновани
однос друштва према овим људима, и мени се чини да је ту завист...

- Не, то је нетачно - рече Весловски - о зависти не може бити речи, али има нечега
нечистог у тој ствари.
- Допусти - настави Љевин. - Ти кажеш да није право што ја добијам пет хиљада, а сељак

педесет рубаља; то је истина. То је неправично, и ја то осећам, али...
- И стварно је тако. Зашто ми једемо, пијемо, ловимо, ништа не радимо, а он вечито,

вечито ради? - рече Васењка Весловски, очевидно први пут у животу јасно размишљајући о
томе, и стога на потпуно искрен начин.
- Да, осећаш, али не дајеш му зато своје имање - рече Степан Аркадијевич као нарочито
пецкајући Љевина.

У последње време, међу двојицом пашенога као да је настао неки тајни непријатељски
однос; као да се, откад су се ородили, међу њима појавнло супарништво у томе ко ће боље

уредити свој живог; и сад се то непријатељство изражавало у разговору које поче добијати
личну нијансу.
- Не дајем имање зато што то нико не тражи од мене, а кад бих и хтео, не бих могао дати -

одговори Љевин - и немам коме.