Page 531 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се у себи.

- Како мирише свеже сено! - рече Степан Аркадијевич устајући. - Не могу никако да
заспим. А Васењка је нешто заподенуо тамо. Чујеш ли кикот и његов глас? Да ли да идемо?
Хајдемо!

- Не, ја нећу - одговори Љевин.
- Је ли и то из принципа? - смешећи се рече Степан Аркадијевич, тражећи у мраку своју

капу.
- Није из принципа, али зашто бих ишао?

- Чујеш, ти ћеш навући на себе беду - рече Степан Аркадијевич, нашав капу и устајући.

- Чиме?
- Зар ја не видим у какав си се положај ставио према жени? Чуо сам како је врло важно
питање између вас двоје - хоћеш ли поћи на два дана у лов, или нећеш. Све је то лепо као

идила, али за живот то није добра мера. Мушкарац мора бити независан, он има своје мушке
интересе. Мушкарац мора бити мушко - рече Облонски отварајући врата.

- Је ли зато да би пошао да се удвара служавкама? - упита Љевин.

- А зашто да не, ако је то весело. Ça ne tire pas à conséquence. [183] Мојој жени од тога
неће бити горе, а мени ће бити пријатно. Главно је чувати светињу куће. У кући да ништа не
буде. Али не везуј себи руке.

- Можебити - хладно рече Љевин и окрете се поребарке. - Сутра треба поћи зором; ја нећу
никога будити, а кренућу чим почне да свиће.

- Messieurs, venez vite! [184] - зачу се глас Весловског. - Charmante! [185] Ово сам ја
пронашао. Charmante, права Grethen, [186] и већ смо се упознали. Збиља, врло је лепа! -
причао је он с таквим похвалама као да је она нарочито за њега направљена лепом, па је био

задовољан с неким који му је то припремио.
Љевин се учини као да спава; а Облонски, обувши папуче и запаливши цигару пође из

сенаре, и убрзо њихови гласови умукоше.
Љевин задуго није могао заспати. Чуо је како његови коњи жваћу сено; затим како се
домаћин са најстаријим сином спрема и одлази у поље; затим је чуо како се војник намешта
да спава на другој половини сенаре, са својим нећаком, домаћиновим синчићем; чуо је како

дечко танким гласићем саопштава ујаку свој утисак о керовима који су се дечку чинили
страшни и огромни; затим како дечко распитује кога ће да лове ови керови, и како му војник
промуклим и сањивим гласом говори да ће сутра ловци ићи у рит и пуцати из пушака; и како
затим, да би се отресао дечкових питања, још рече: »Спавај, Васка, спавај, иначе ће«, и брзо
затим захрка и све се утиша; чуло се само још рзање коња и гакање шљука. »Зар само

негативно?« - понови он у себи. »Шта ћу? Ја нисам крив.« И поче мислити о сутрашњем дану.
»Сутра ћу кренути рано и пазићу да се не жестим. Шљука има тушта и тма. Има и патака.
А кад се вратим, писамце од Кити. Да, Стива готово има право: ја нисам доста мужаствен
према њој, постао сам права жена... Шта ћу! Опет негативно!«

Кроз сан је чуо смех и весео говор Весловског и Степана Аркадијевича. За тренутак
отвори очи: месец је био изишао, они су стајали у отвореним вратима обасјани јасном