Page 525 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

виле над ритом, и ни близу још не беху у тај мах налетеле на ловца. Љевин не стиже да се
обазре, кад мљацну једна шљука, затим друга, трећа, и још осам комада се дигоше једна за
другом.

Степан Аркадијевич обори једну у тренутку кад се спремала да отпочне свој цик - цак, и
шљука паде у тресет као клупче. Не хитајући, Облонски управи пушку на другу, која је ниско
летела ка зеленој оштрици, и заједно с пуцњем паде и та шљука; видело се како је искакала
из покошене површине, лепршајући једним здравим, оздо белим крилом.

Љевин није био тако срећан: прву шљуку гађао је одвише близу, и промашио; а кад се
шљука почела дизати, упери опет пушку на њу, али у тај мах излете још једна испред њега, и
одвуче му пажњу, те опет промаши.

Док су пунили пушке, искочи још једна шљука, и Весловски, који беше и по други пут
напунио, избаци, по води, још два метка ситне сачме. Степан Аркадијевич покупи своје
шљуке и сјајним очима погледа у Љевина.

- Е, сад ћемо да се разиђемо - рече Степан Аркадијевич; рамајући на леву ногу и држећи
пушку на готовс, доваби пса и пође на једну страну, а Љевин и Весловски пођоше на другу.

С Љевином је увек бивало тако: ако му први хици промаше, он се жести, љути и целог
дана гађа рђаво. Па је тако било и сад. Шљука беше врло много. Испред кера, испред
ловчевих ногу непрестано су излетале, и Љевин је могао поправити свој лов; али што је више
пуцао, све се више срамио пред Весловским, који је весело шенлучио, пуцао с рачуном и без

рачуна, ништа није убијао, али га то ништа није ни бунило. Љевин се ужурбавао, није владао
собом, жестио се све више, и најзад дошао дотле да је пуцао, не надајући се да ће убити.
Чинило се као да је и Ласка то схватила. Све је мање тражила, и као са неком сумњом или
прекором погледала у ловце. Пуцњи су се разлегали један за другим. Дим од барута обавијао
је ловце, а у великој пространој мрежи ловачке торбе биле су само три лаке мале шљуке. Па
и од њих једну је убио Весловски, а једна је била заједничка. Међутим, с друге стране рита

чули су се ретки, али како се Љевину чинило, значајни пуцњи Степана Аркадијевича, и
готово после сваког пуцња чуло се: »Крак« Крак, апорт!«
То је све више узбуђивало Љевина. Шљуке су непрестано витлале у ваздуху, над

оштрицом. Мљаскање по земљи и гакање у висини чуло се без престанка са свих страна.
Шљуке које беху раније кренуле, и које су се прегањале по ваздуху, падале су управо пред
ловце. Место два јастреба, сад их се читаво јато, с писком, вило над блатом.

Кад прођоше већу половину блата, Љевин и Весловски дођоше до места на којем је,
дугачким пругама које допираху до оштрице, била подељена сељачка ливада, обележена
негде угаженим стазама, негде покошеним редом. Половина тих пруга била је покошена.

Мада је било мало наде да се по некошеном нађе исто толико колико по покошеном,
Љевин је обећао Степану Аркадијевичу да се састане с њим, и пође даље са својим
сапутником по покошеним и непокошеним пољима.

- Хеј, ловци! - повика један од сељака који су седели крај испрегнутих таљига. - Одите да
попијемо коју, на вино хајте!

Љевин се обазре.
- Оди, добра је! - повика весели, брадати сељак црвена лица, искезивши беле зубе и

подигавши зелену боцу која се сијала на сунцу.