Page 455 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не, ни најмање! - љутито одговори Николај на то питање. - Пиши му да ми пошаље
доктора.

Прођоше још три мучна дана; болесник је непрестано био у истом стању. Сви који би га
видели, желели су његову смрт: и гостионички лакеји, и гостионичар, и сви путници, и
доктор, и Марија Николајевна, и Љевин, и Кити. Само болесник није изражавао то осећање,
напротив, љутио се што му не доводе доктора, узимао и даље лекове и говорио о животу.
Врло ретко, кад би га опијум принудио да за тренутак заборави непрекидне муке, он би кроз
полусан говорио оно што је у његовој души било јаче него у души свију других: »Ах, кад би се

једном свршило!« Или: »Кад ће се ово свршити?« Повећавајући се постепено, муке су вршиле
свој посао и припремале га за смрт. Није било положаја у којем се не би мучио; није било
једног минута заноса; није било места, ни уда на телу који га не би болео и мучио. Саме
успомене, утисци и мисли тога тела изазивали су у њему исту одвратност коју и само тело.
Изглед других људи, њихове речи, своје личне успомене, све је то било за њега само мучно и

несносно. Сви који га окружаваху осећаху то, и сасвим несвесно не допуштаху себи ни
слободне покрете, ни разговоре, ни изражавање својих жеља. Сав се живот болесника сливао
у једно осећање патње, и у жељу да се ње избави.
У њему се очевидно вршио онај прелом који ће га принудити да погледа на смрт као на

задовољење његових жеља, као на срећу. Пређе, свака засебна жеља, изазвана патњом или
лишавањем, као глад, умор, жеђ, задовољавана је функцијом тела која је пружала насладу;
али сад лишавање и патња нису више добијали задовољења, а сам покушај задовољења
изазивао је нове патње. И зато су се све жеље сливале у једну жељу - избавити се од свих
мука и њиховог извора, од тела. Али болесник није имао речи да изрази ову жељу за
ослобођењем, и зато није ни говорио о томе, него је по навици тражио задовољење жеља

које сад већ више нису могле бити испуњене.
»Окрените ме на другу страну«, говорио је, и одмах затим тражио да га наместе као што
је и пре лежао. - »Дајте ми супе. Носите је. - Причајте штогод, што ћутите.« А чим би почели

говорити, он затвара очи и изражава умор, равнодушност и одвратност.
Десетог дана после доласка у губернијски град Кити се поболе. Доби главобољу, дође

повраћање, и цело јутро није могла устати са постеље.
Доктор објасни да болест долази од умора и узбуђења, и препоручи душевни мир.

После ручка Кити ипак устаде, и пође, као увек, с радом ка болеснику. Он је строго
погледа кад је ушла, и презриво се осмехну, кад му рече да је била болесна. Тога дана
болесник се непрестано ишмркавао и жалосно јечао.

- Како се осећате? - упита га Кити.

- Горе - с муком изговори он. - Болови!
- Где вас боли?

- Свугде.

- Пазите, данас ће умрети - рече Марија Николајевна шапатом, али тако да ју је болесник,
врло осетљив, како је Љевин уочио, морао чути. Љевин изусти пст и обазре се на болесника.
Николај је све чуо; али Маријине речи не произведоше на њега никакав утисак. Поглед му
остајаше све исти, прекоран и напрегнут.

- По чему мислите? - упита је Љевин кад она за њим изиђе у ходник.