Page 453 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

речи да удисање јода ствара чуда.

- Кити није овде? - изговори он промукло, и обазираше се, док је Љевин без воље
потврђивао докторове речи. - Није ту, е онда се може рећи. Ради Кити сам ја вршио ту
комеднју. Она је тако мила; али ја и ти се нећемо обмањивати. У ово, ето, верујем - рече, и
стежући стакленце сувом руком поче дисати над њим.

У осам часова увече Љевин је са женом пио чај у својој соби, кад одједном дотрча
задихана Марија Николајевна. Била је бледа, а усне јој дрхтаху.

- Умире! - прошапута. - Бојим се, сад ће умрети.
Обоје потрчаше тамо. Подигавши се, болесник је седео на кревету налакћен, сагнуо
дугачка леђа и оборио ниско главу.

- Шта осећаш? - упита Љевин шапатом после ћутања.

- Осећам да полазим - изговори тешко, али са изванредном одређеношћу, лагано извлачећи
из себе речи. Није дизао главу, само управљао очи горе, али не допирући погледом до лица
братова. - Каћа, изађи напоље! - рече.

Љевин скочи и заповедничким шапатом принуди жену да изиђе.

- Полазим - рече болесник опет.
- По чему знаш? - рече Љевин тек да нешто каже.

- По томе што полазим - као да му се допада тај израз, понови га он. - Крај.

Марија Николајевна му приђе.

- Боље лезите, лакше вам је - рече она.
- Скоро ћу лежати - тихо проговори - мртав - рече то подругљиво и љутито; - хајде,

наместите ме, кад баш хоћете.
Љевин намести брата на леђа, седе поред њега, и не дишући гледаше у његово лице.
Самртник је лежао затворених очију, али на челу његову покаткад играху мишићи, као у
човека који дубоко и напрегнуто мисли. Љевин је и нехотице мислио заједно с њим о ономе

што се сад у њему догађа, али уза сва напрезања мисли, да би ишао заједно с њим, он је
видео, по изразу мирног, строгог лица и игрању мишића изнад обрва, да самртнику све више
и више постаје јасно оно што још увек остаје тамно Љевину.

- Да, да, тако, тако, - с прекидима изговараше самртник. - Станите, станите. - Опет
поћута. - Тако! - одједном мирно отеже, као да се за њега све разрешило. - О, Господе! -
проговори и тешко уздахну.

Марија Николајевна опипа му ноге. - Све су хладније – прошапута.

* * * * * * *

Дуго, врло дуго, како се чинило Љевину, болесник је лежао непомично. Али још
непрестано био жив, и каткад уздисао. Љевин већ посуста од напрезања мисли. Осећао је: уза
све напоре мисли не може да схвати оно што је било тако. Осећао је да се већ одавно одмакао
од самртника. Није више могао да мисли о самом питању смрти, али су му нехотице
долазиле у главу мисли о том шта ће сад, овога часа, имати да ради: да му затвори очи, да га