Page 366 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 366
- Ја сам одавно, и увек то желео! - рече кнез узевши за руку Љевина и привлачећи га к
себи. - Ја сам још онда када је овај ветропир намислио...
- Тата! - викну Кити и затвори му уста рукама.
- Де, нећу, нећу! - рече он. - Веома ми је, веома... ми... Ах, како сам глуп...
Он загрли Кити, пољуби је у лице и у руку, затим опет у лице, и прекрсти је.
Љевина обузе ново осећање љубави према овом раније му туђем човеку, старом кнезу,
гледајући како Кити дуго и нежно љуби његову меснату руку.