Page 9 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 9
*
U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju.
*
Protiv verovanja u pakao buni se osećanje, a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i
sve što vidim i znam oko sebe oduvek. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom,
ni dragocena krv najveće žrtve, ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i
jedna četa odabranih uvede u raj, ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. Nema
delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u
Božanstvu. Nema i ne može ga biti, ni posle svih ispaštanja i očišćenja, čak ni po snazi
božje milosti i ljubavi. Čovek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva,
nego stvar koja pada i propada. Jer, mi rođenu krv prolivamo i, što je gore, mi jedan
drugog sudimo, i to stalno, nepotrebno, bezdušno i besmisleno, tvrdim srcem i kratkim
razumom. Zato, ako postoji raj namenjen nama ljudima, on je prazan i ostaće doveka
prazan, a to je kao da i ne postoji.
Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. I najviše što se za nas moglo
učiniti, to je da nam je dat san o raju.
*
Ispod strašnog života koji vodim, javi se zvuk, duboko, jedva čujno, kao romon vode koja
se naslućuje. Zastanem samo za trenutak, poznam ga, i krenem dalje, utešen saznanjem
da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza, dok ispod mojih tvrdih i krivih
puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti, spasava i
odnosi sve oko mene, kao moćna a nevidljiva poplava.
*
U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to
možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina
ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to što nama izgleda kao
bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom višem planu koji mi ne
vidimo.
*
Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega, pređe - avec
armes et bagages - u protivni tabor, u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života, to je
za duhovni svet ogroman poremećaj, otprilike kao što su velike geološke kataklizme za
zemlju. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. Ali najgore što
ga čeka u tom novom životu, u kome je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao, to je ovo:
Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog
života i poretka. I tu nije teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. Čovek lebdi i
gine na mukama, kao između dva ispolinska žrvnja, između onoga što više nije i onoga
što ne može i ne treba da postane.
*