Page 8 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

ljudskih sudbina i životnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruženje
bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo što nas greje samo igračka, to je brujanje miliona
vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu bez kraja i imena, poboden
je, od vrha do dna, kao stožer, mač od svetlosti - moja svest.

*

Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti, od nesklada između moga unutarnjeg života i
svega oko mene, od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama ređi
i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima celo
moje biće, hara u meni kao zaraza. I to nije više pitanje mojih rođenih godina, ni opstanka
stvorenog sveta oko mene. Ne. Reč je o vremenu uopšte, o vremenu kao takvom. Sa
strahom, sa osmejkom, gotovo sa zadovoljstvom gledam kako minute protiču. I u daljini
nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena
presušiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom što
prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga što umire i
nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv, i
sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi,
neprimetno ali stalno. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život, naše vreme i
ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

*

Jedna sekunda mira, kad se sve što se u meni ukrštava, sukobljava i lomi zaustavilo i
stišalo u svetli trenutak ravnoteže. Iznutra me obasja, na mahove, srećna svest o
nepostojanju. Obasja, i umine.

*

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku
borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile
na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put na daleko
ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U
najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i
iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj
vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i
zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za
drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne
nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna
žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve
povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i - samo
prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred
dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.

*

Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći
dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja
živeti i uspevati među svetom.