Page 10 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Težak čas koji nije mogućno preživeti, nego ga treba preskočiti.

*

Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate, ne priznavajući to nikad nikom, jeste vrsta duševne
epilepsije.

Kao i kod epilepsije, čovek dobro zna da boluje od „ideje“, ali dok se ona ne javi on je
potpuno zdrav. A „ideja“ se javlja naglo, neočekivano, neodređenim povodom, i tada
čovek nije više svoj gospodar, jer ona sve u njemu i oko njega porobi. Njegova svest
postaje živa rana. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom, kao što kaže
španski pesnik, „ne vidi sunca ni ruža“. On je tada, u sebi, potpuno jednak epileptičaru koji
je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet, a neki iskusan čovek
metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ ili neki drugi predmet od gvožđa.

Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. A za njegovu muku nema ključa ni drugog
hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. On može samo da neizmerno pati, razapet
između grozne stvarnosti koju stvara njegova „ideja“ i žive svesti da to ipak nije tako, da je
sve samo uobraženje. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi.

Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. To je trenutak kad
se čovek, posle jela ili spavanja, ili usred nekog posla, odjednom digne, ispravi i zakorači
veselo u svet u kome od njegove „ideje“, koja mu je na njenih milion načina do malopre
krv pila, nema više nigde traga ni glasa. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta
nigde ni senke. Ah, taj trenutak, kad opsednuti oseti da je slobodan, uvidi da uobraženi
svet zla i opasnosti ne postoji, da može slobodno odahnuti i mirno živeti, taj trenutak
odmora ne da se opisati, ne može se ničim platiti ni nadoknaditi.

Ali iz te prevelike sreće, već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti „ideja“, dići
kao tamna bezglasna raketa, i ponovo zaviti u crno celu vasionu.

*

Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života.

*

Poslednja stranica sveske.

Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom
mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i
velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne
ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa
retko, ali zato dopušta sve, i najprečnije, mogućnosti.

Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama,
kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

*

Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.