Page 11 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 11

*


       Ja se ne bojim nevidljivih svetova.


                                                            *

       Plod poremećenog ili dotrajalog tela, to je misao koja nas ka grobu vuče.


                                                            *


       Otadžbina - krug Sunčeve svetlosti.


                                                            *

       Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim neprelaznim jazom koji je godinama,
       polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo,
       suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga
       imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka
       nemirne savesti.


                                                            *

       U prvoj polovini života, čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a
       druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se
       radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.


                                                            *


       Ima dana kad se namučenom i otrovanom čoveku osmehne vedro jutro, i sve tegobe koje
       su ga još do maločas okružavale, crne, teške i nepomične kao planine, odjednom nestanu
       kao maglovita priviđenja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da neće, čovek mora
       da se raduje. Diše lako kao na visokoj planini, zaboravlja odakle je pošao, ne pita se kuda
       ide. Ne želi ništa, ne boji se ničega. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote
       tako lako i brzo nestale, one se još lakše mogu ponovno javiti.


       Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka, isto kao što ga u
       mračnim časovima sve tako lako smućuje i „do smrti“ rastužuje. Ništa!


       Može biti da je duh što nas muči sličan rafinovanom krvniku, tj. kad počnemo da gubimo
       svest, on prestane sa mučenjem, poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti, kako bi
       mogao da nas, svesne, ponovno muči. Možda je to smisao ovakvih jutara.


       Pa sve i da je tako, ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i
       slobodno, kao pored studenih izvora, na vazdušnim visinama.


                                                            *


       Čim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi, znači da za njega
       više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. On tada niti može da zaboravi ono što je
       jednom sagledao, niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. Ostaje
       mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i
       objašnjenja. Tako, dok mu se ceo život ne pretvori u to.
   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16