Page 4 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 4

*


       Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i
       gorčina razumljive i lakše, jer zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se
       i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta
       ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da
       se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava
       stvarnost. Misao - da ćemo se probuditi jecajući.

                                                            *


       Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer
       telo naše želi svoju sopstvenu smrt.


                                                            *


       Ponekad čovek preživljuje takve stvari da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo
       pobedu i izbavljenje nego čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših
       sila.


                                                            *


       Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi,
       važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! - Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega,
       što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce!

       Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti
       bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško
       bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da „pusti rđi na se“. Tada treba
       napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa
       čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.


                                                            *


       Božija pravda se retko javlja. I to je sreća za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i
       raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj
       blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i
       posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice
       držale u ravnoteži. Ovako, javljajući se retko, mestimično i na mahove, ona je isto što i
       orkan, kataklizma i tragedija.


                                                            *


       U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to
       otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu
       onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo
       ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i
       besmisleno.


                                                            *
   1   2   3   4   5   6   7   8   9