Page 7 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 7
nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno
obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na
kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj
da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom
mestu, svakim delićem bića želimo.
*
Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene
dato pet minuta, poklonjeno pet minuta života na belom hlebu, da slobodno i mirno dišem
i mislim. I ja koristim radosno i snažno to vreme, mirnoćom biljke, i ne pomišljam ni kad je
počelo ni kad će svršiti. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih
pokreta, sukoba i bura, i ja živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu nijednom od tih
pet trenutaka da dogledam kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće.
*
U najgorim trenucima, kad je graja oko mene na vrhuncu, kad se pomrače i poslednji
tragovi razuma i dobrote i kad sve reči i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene
nagone, tada ja jednim očajničkim pokretom misli, kao munjom, uništim ceo svet, zbrišem
i survam u ništavilo sve, do poslednjeg traga postojanja. Nad svim onim što su ljudi radili i
govorili, neopisivo strašnim, ali iščezlim i pokopanim zauvek, zacari se tišina, ne mrtva i
bezlična tišina ljudskih naselja, nego velika vasiona tišina, jedan nov svet, sav od tišine,
divni Jerusalim, božiji grad, nem, veličanstven i neprolazan. Blokovi tišine, lukovi i uglovi
od tišine, senke i prosijanja na zgradama i u dnu vidika, jedan nov život onih koji su
izgubili igru u svetu, raj koji ostaje pošto se izbesni materija u njenom obliku koji vidimo i
dodirujemo svakog dana i koji nas truje i satire svakog minuta.
*
Sada, kad sam video, čuo, osetio i upoznao i jedno i drugo, vreme je da potražim treće
mesto. Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiču konci i uslovi
života i smrti, gde se ne želi i ne čeka, nego se sedi nad nađenim i dočekanim, nad
nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli
da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi.
*
Vreme je za mene najveće čudo. Poimanje vremena, upotreba vremena, osećanje
vremena, sve su to za mene prave zagonetke, koje se postavljaju preda mnom
svakodnevno. U svako doba dana i noći, u snu i na javi, osećam vreme kao elemenat,
blag i koristan ili štetan i razoran, kao što čovek oseća vazduh, vatru, vodu. Gušim se od
nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire, ili plivam u njemu sa osećajem
božanske lakoće. I u svakom trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija, da je, u
stvari, broj suđenih otkucaja našega bila i iza poslednjeg, proteže se u nedogled večnost
našeg nepostojanja, nemerljiva, neosvetljena, neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj
našoj misli, u dahu, reči i zalogaju.
Na mahove, usred aktivnog života, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari
napuštaju svet i čovek čoveka. Tada se vraćam svojoj samoći, pravom zavičaju moje
svesti. A moja samoća, to nije tišina i nepomičnost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih