Page 14 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici,
u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a
potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.

*

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi
prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom
ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim
osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to
razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite
pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

*

Drevna je istina koju svi znamo, a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da narodi
posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle
uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi lako
zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu grešku da
svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove
napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo
prožet svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena
pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko
osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. -
Samo jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove
pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika.

*

Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja
vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira.

*

Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u životu, na kraju krajeva, da
nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno
udešavati. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je, tj. u očima velike većine, to je
dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom
aktivnošću mogu da udese i prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih,
malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. Oni se sa tim ne
mogu nikad pomiriti, čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono što se
mora sa trajnom pažnjom i stalnim naporom doterivati i udešavati znači život. Oni nisu ni
sposobni za tu pažnju i takav napor; ne što ne bi imali snage i razuma koliko i oni prvi, iz
većine, nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života, pa ni po cenu života
samog. Oni mogu da prime život samo kao niz čuda, u najužoj vezi sa njihovom ličnošću,
a gde izostane čudo, tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustaviti i na
kojoj se ništa ne da udesiti.

*