Page 13 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Na kraju, svi računi i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog
života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio
svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje
žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po
njegovim krajnjim posledicama.

To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu, nagonilo ga
da uzroke svim svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima, i svima
protivrečnostima svog života - traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

*

U svakom svom i najsitnijem postupku, on je ceo prisutan.

*

Jednom mu je neko - u zao čas! - rekao da je pametan. Kako i zašto, to sam bog zna.
Tek, on je poverovao u to. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć,
težak sebi i drugima.

*

Sa našim razvojem je vezano da dok smo mladi volimo ozbiljne teme razgovora, negujem
se oduševljenjem tugu i stalno imamo pred očima tragične, visoke uzore. A kad zađemo u
godine, počinjemo da naginjemo, neko pre a neko posle, stvarnim, ograničenim
predmetima razgovora, vedrijem i blažem tonu u svemu, vrlo često lakoći, veselosti, pa i
lascivnosti u konverzaciji.

Tu su stariji ljudi isto tako nesvesna žrtva svoje zrelosti kao što su mladići žrtva svoje
moćne i nepromišljene mladosti.

Ljudi koji ulaze u godine trebalo bi da pripaze na svoje razgovore i na te svoje sklonosti
vedrini i lakoći. Po njima, oni mogu da prate još neprimetno slabljenje svojih unutarnjih
snaga, da se nadziru i ispravljaju. Jer, treba znati da mladićima, i to onim najboljim, ništa
nije tako odvratno kod starijih ljudi, koji u njihovim očima izgledaju uvek bliže grobu nego
što stvarno jesu, kao upravo ta želja za lakoćom, šalom ili čak dvosmislenošću tona. Oni
mnogo lakše praštaju „starcima“ zaostalost njihovih gledišta i njihovu strogost i uporstvo u
mišljenju, nego njihovu sumnjivu i nedostojnu veselost. Protiv prvoga se bore, ovo drugo
ih ispunjava mučnom odvratnošću.

*

S vremena na vreme dešava se u ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog
korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku. Dok besne,
izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji, živi, sja, kreće se i govori,
ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pažljiviji
pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga
preobražavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg
reda, ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu
granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja
preti da se zacari i ovekoveči. Jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Posle, mržnja