Page 82 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 82

Od danas nijednoj svojoj misli ne bi trebalo verovati. To mi neće biti teško, jer ni do sada
       nisam bio često ni čvrsto uveren u njihovu apsolutnu tačnost.


                                                            *


       U starosti kao da postoji neka naročita vrsta perfidnog sećanja. Javljaju nam se doživljaji
       iz detinjstva i mladosti, ali sa pojedinostima koje ih karikiraju, i to samo malo i jedva
       primetno, tek koliko da mogu da nas muče gađenjem i kajanjem, a da pri tom ostaju
       verovatni.


                                                            *


       Na podnožju brega stoji tvoja kuća, uznosita i vedra izgleda, kao neprolazna, a mi znamo
       da ništa ne traje i da sve što stoji mora pre ili posle pasti. Ali ti koji tu kuću zoveš svojom i
       stanuješ u njoj ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. Tako ti stojiš uspravno u
       stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. To se
       zove sreća.

                                                            *


       Još jednom da pritvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća.


       Dugove pravimo dok smo mladi, snažni, bezbrižni i pusti, plaćanje odlažemo dokle god
       možemo, a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama, kad nas i
       inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima, sumnjama, teškim
       sećanjima i kajanjima.

                                                            *


       Prema mojim sadašnjim shvatanjima i pogledima moja mladost nije bila ni dobra ni lepa.
       Možda je i to razlog da sa toliko živog interesovanja i učešća posmatram današnje mlade
       ljude. Malo sebično (i malo naivno) sve mi se čini kao da se u njihovom sadašnjem životu
       i meni daje mogućnost i pravo da još jednom pokušam isti podvig, sa više sreće i veštine,
       i više izgleda na uspeh.

                                                            *


       Tamnice, kao i koncentracioni logori, imaju nečeg zajedničkog sa paklom (ili čistilištem).
       Prinudna vezanost za određen prostor, patnja raznih stepena i vidova. Sve im je to
       zajedničko. Tamnice i koncentracioni logori su jedna od stvarnosti ljudskog života, a
       pakao i čistilište su bajke hrišćanskog verovanja. Sad se čovek pita: ko je kome služio kao
       model, tamnica paklu ili misao o paklu našoj tamnici?


                                                            *

       Čoveka ubijaju često i mržnjom. U jednom širem ili užem krugu ljudi mržnja se gaji,
       održava, širi, jača i usredsređuje toliko i dotle dok se ne stvore sredstva i ne pronađu ruke
       koje će stvar okončati i ubistvo izvršiti. Ali čoveka je mogućno ubiti i - nerazumevanjem.
       Dugim, upornim, doslednim odsustvom razumevanja. Sredstvo je sigurno kao i mržnja,
       samo dejstvuje nešto sporije, ali su zato muke teže i strašnije. Čovek-žrtva ne padne od
   77   78   79   80   81   82   83   84   85   86   87