Page 85 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Veliki čovek se povukao u samoću i predao dubokom razmišljanju. Posle, kad su videli da
se ne vraća, pošli su da ga traže, ali nisu ga našli. Veliki muž se izgubio nepovratno
negde u visinama sopstvene veličine.

*

Svoju pobedu, u trenutku trijumfa, čovek može osetiti samo posredno, nepotpuno, jer
jejoš vreo od napora koji mu je za to bio potreban, i jer još drhti kao strelica koja je
pogodila cilj; ukratko: jer se čovek gubi u svojoj pobedi.

Naprotiv, svoj gubitak, slom i poraz čovek može da sagleda i oseti kao nešto zasebno i
odvojeno od sebe, da dubinom svoga pada izmeri visinu svoga neuspelog poleta, i da
31
primi svoju sudbinu kao stvar jasnu i neizbežnu, bez gordosti kao i bez žaljenja.

*

Pored tolikih drugih muka i teškoća nesrećnim ljudima naročito teško pada jasno saznanje
da su u svojoj patnji usamljeni. Njihova nesreća (nesreća zbog toga što jesu ti koji su i
takvi kakvi su!) kao da nema nikakve veze sa sudbinama ljudi koji žive tu pored njih, i ne
nalazi nigde odjeka, razumevanja ni oslonca, ni utehe. Oni su, u stvari, kažnjeni zbog
svoje oholosti: hteli su da budu samosvoji, da ne liče na druge, a kažnjeni su tako što im
se želja ostvarila, ali u pogrešnom pravcu.

*

Čovek, da bi se održao na zemlji, mora da zauzima neprirodan stav. Živeti znači: imati
strpljenja da izdržimo u tom stavu. Kad izgubimo strpljenje, gubimo, u stvari, i život, sve
ako i ostanemo da vegetiramo na zemlji.

*

Njegovi bi padovi bili smrtonosni da su njegovi zaleti i usponi imali onu snagu i visinu koju
su po njegovom mišljenju i računanju mogli i morali da imaju.

*

Da, milioni ljudi su, u toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su
sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji
čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina - postalo je vidljivo ono što je oduvek
trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je
sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi.

*

Ponekad se, bez vidljivog povoda, dešavaju sa nama nagle i čudne promene, neočekivani
udarci iznutra, naročito u poznijim godinama. To što mi u našem gradskom životu
gledamo oko sebe i čime se stalno služimo, što nazivamo zid, kuća, krov, nameštaj,
prostirka ili pod, počne brzo i tajanstveno da se preobražava, da se menja i vraća u
prvobitno stanje, i da postaje opet samo kamen, drvo, vuna, ili bezoblična, bezimena
materija. Ljudi koje sada susrećemo takođe su izmenjeni likom, govorom i postupcima; pa
i samo vreme i podela vremena u kome živimo i krećemo se.