Page 79 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 79

Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine, a to znači,
       bez naročite hrabrosti rečeno, pod sam kraj života, odjednom ugleda pred sobom svet
                                                                                     28
       onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi.

                                                            *


       Sa živima razgovaramo, mrtve gazimo, o budućima ne mislimo. Varamo sebe i varamo
       druge, uvek, svuda i u svemu, na našem kratkom putu između dva tamna predela
       nepostojanja.


                                                            *


       U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora,
       ovako javno, pred svima; zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim
       drugovima, u četiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima, koje
       se i ne mogu nazvati imenom, nego se o njima ponekad samo mašta, kao o nečem
       dalekom i bolno nedostižnom.

                                                            *


       U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog
       napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako
       ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga
       okružuje.


                                                            *

       Ako je naša sudbina „marcher vers les clartes qui reculent toujours“ (V. Hugo), ja ipak taj
       put ne bih nikad napustio, ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu.


                                                            *


       Iznad severnog polutara, na krajnjem severu zemlje, čovek je prisiljen da traži u sebi sve
       ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe.

                                                            *


       Iznad polarnog kruga.


       Ostati tu. Kao smrt u obliku nekog novog života.

                                                            *


       Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. To je čovek koji umire na rate, a ne živi ni onim
       delom života koji mu još ostaje.


       Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici, uzeti, kljasti ljudi, osuđeni na
       nepomičnost, ili slepci, umeli da se izdignu nad svoju nevolju, da nađu svoje mesto u
       životu, a često i da budu korisni, pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. Ali
       hipohonder je nesrećan i neplodan, težak sebi i drugima.
   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83   84