Page 80 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 80

U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja, dok u
       hipohodriji, u težim, ekstremnim slučajevima njenim, čovek biva ceo prebačen na stranu
       bolesti. A posle, posle, sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on
       „boluje“, kakve su i koliko ih je, jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne
       postoji nada i nema leka. Jer on leči sve moguće svoje (uobražene) bolesti, a samo ne
       onu od koje zaista boluje. Svaki bolesnik, dok u njemu traje malo životne snage, teži ka
       zdravlju, a hipohondrove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti.


       Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao
       hipohondrija; ona učini čoveka samoživim, sebičnim i sujetnim, i do te mere sumnjičavim i
       nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini, a nesposobna da primi ičiju pomoć, utehu
       ili saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svet, ne voli ljude, i sav je usredsređen
       na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga leči
       od njih, i sam opet zaražava.


                                                            *


       Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u
       bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni
       u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano
       predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života,
       do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na
       samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i - potpuno pogrešna.

                                                            *


       Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje
                                29
       smatramo najbližima.
                                                            *


       Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima, prisiliti ih ne da vas vole i
       nagrade, ali svakako da vas cene i poštuju. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo,
       jer hrabrost nije od prirode svakom dana, a osim toga za nju se ređe i prilika pruža, dok je
       za rad i radljivost uvek ima. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima
       od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih.


                                                            *

       Čovek, prisiljen da živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim
       vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. To je prokleta egzistencija. Jer, takav čovek
       mora stalno da daje više nego što može, a ma koliko davao, niko mu to ne priznaje. On je
       večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje.
       Tada njegov dug prelazi na druge, žive, ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom.


                                                            *

       Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu, kao u oklopu, a kod brzopletih i
       brbljivih misli se javljaju odvojeno od izraza, pa tek onda počinju da ga traže. Stoga je
       razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako.
   75   76   77   78   79   80   81   82   83   84   85