Page 84 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 84
Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni u
padanju.
*
Svaki razgovor o smrti mene uozbilji, uzbudi, zaustavi u mestu, i nikako ne mogu prihvatiti
činjenicu da o tome razgovaram uzgred, olako i neobavezno. Sve mi se čini da čovek
treba da se izuje kad stupa na to područje, da digne misli a spusti glas, i da bira reči, ako
već ne može da ćuti.
To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude
znači smrt, nego, naprotiv, od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu.
*
Činjenica. Šta je to? Krajnji domet našeg vida, granica našeg ljudskog shvatanja i
razumevanja. I ništa drugo. To što nazivamo činjenicom, to je samo zamišljena (i
izmišljena) tačka na ivici našeg vidokruga, kojom želimo da utvrdimo i ograničimo
stvarnost i trajnost našeg postojanja.
*
Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno, ništa jasno ni izvesno. Niko nije tačan. Svak je nepouzdan
i sve je nesigurno, i ništa nije nemoguće.
- A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Šta onda?
- Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onoga kome izgleda da je tako.
*
Putovati znači menjati brzo mesta, navike i ljude sa kojima se družiš, znači jače se
naginjati nad ponor vremena. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga
mnogi zaziru od putovanja.
*
Do najvećih i najvažnijih istina u životu, i o životu, mi ne dolazimo nekim svesnim i
planskim radom, ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi
samorodan dragocen metal. Istina nam se ne „objavljuje“ nekim čudom, u trenucima
nadahnuća; ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. Mi do istine dolazimo
uzgred, često slučajno, iako samo na izgled slučajno, ne po onome što ljudi rade, govore
ili pišu, nego u trenucima kad se odaju, pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu
nas ili sebe.
Razmišljajući o onome što smo u svetu čuli i videli, mi u srećnim trenucima naslućujemo,
naziremo i, najposle, saznajemo - tu istinu.
*
