Page 78 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

nikakva razloga nemamo za to, onako, „istine radi“. A naročito ne razlikujemo laž jednu od
druge, po njihovoj prirodi, poreklu, i ciljevima. Tek mnogo docnije, kad se u nama slegnu
bujnosti i sila mladosti, mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih.
Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi.
Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugojače, jer to moraju; ima ih koji se, u svojoj zamršenoj
psihi, služe lažima kao ratnim varkama, u samoodbrani, u jednom ratu koji su sami
izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobrazilji; ima i takvih koji, lažući često i mnogo, i ne
slute da lažu, a kad budu uhvaćeni u laži, istinski pate, da bi prvom prilikom opet počeli da
lažu; ima ih koji u takvim prilikama padaju i smrtno stradaju, kao probuđeni mesečari. Ima
ih svakojakih, a najmanje, možda, takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi
izvukli neku korist za sebe. A i to su, u stvari, rđave račundžije i naivni prestupnici, jer je
ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vešto poređanim istinama. Pa, ako dobro razmislimo i
pogledamo primere oko sebe, videćemo da su i tu na pogrešnom putu, žrtve svoje
zablude i, u stvari, prevarene budale. Laž je, može se reći, bolest, i treba je suzbijati i
lečiti, ali ne grubo izobličavati, ni izvrgavati ruglu, ni suviše strogo progoniti. Jer, ne treba
smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanje laži. Pod
udarcem toga oružja, svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac
i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima.

*

Samo ukroćena (ili od rođenja krotka) žena može da nađe mesta u društvu i u spletu
dužnosti i obaveza koje život u društvu predstavlja. Ona kojoj pođe za rukom da se tome
otme i pokaže se kao nepripitomljiva, ta ostaje izvan društva i njegovih zakona, pa ma
kakva ona inače po sebi bila. Ona i nije autonomno, jedinstveno i zauvek jedno stvorenje
ljudsko, nego više jedan otegnut deo prirode koji, pod izgledom i imenom ličnosti,
ponavlja, u malom, kratkovekom i ograničenom obliku, sve večite i velike procese prirode.
Dok je dete, ona je detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je sva samo sila i
lepota ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i
pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i
borba protiv nje, bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle
ozdravljenja. I tako u svemu. I tako do kraja. Tek tamo negde, iza poslednjeg daha, u
opštem i zajedničkom ćutanju, gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli, nalazi i ona svoje
26
mesto među svima. Ali dok živi - ne, ili bar nikad trajno ni potpuno.

*

Bolest i lečenje imali su dosta nekih neočekivanih posledica za moj organizam već
dosada. Priroda mog sna i spavanja izmenila se potpuno. Nekad je san bio nešto izvan
mene, kao neki neprijatelj kog je valjalo krotiti, moliti ga, laskati mu, pretiti. Sad je on deo
mene, prirodna stvar sa kojom se prirodno sporazumevam i snalazim, bez poremećaja i
trzavica.

I moj odnos prema vremenu izmenio se. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru
vremena, kao od ponora. Sad te praznine i ne osećam. Ide vreme, i ja sa njim; sve ima
svoj čas i svoje mesto. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja, ni želje da se
skrati i ubrza vreme koje prolazi. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći?
Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. Sav sam u sadašnjosti. Samo
ponekad, ublaženo i nejasno, mislim na prošlost. I, začudo, ono čega se najčešće sećam i
što bih želeo, kad bi se moglo, da vratim - to su letnji dani, sunčanja, kupanja i šetnje po
27
šumama. To je sve.