Page 74 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

kivni ne iz moralnih pobuda, nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad
mislili da samo oni njima raspolažu.

*

Poznavao sam dosta ljudi ovakvih kao što je ovaj koji je malopre izišao iz moje kuće. To
su nemirni, plahoviti, nasilni i preki ljudi koji se, po nečem, osećaju pozvanim da
posmatraju sve oko sebe, da prate društvene pojave kao i postupke pojedinaca, da ih
ocenjuju, da im sude, tu na licu mesta, po skraćenom postupku, bez mogućnosti odbrane
i bez prava žalbe. Područje njihovog posmatranja i suđenja je ceo poznati svet, sa svim
što na njemu živi i postoji. A kad se - kao što je prirodno - pokaže da je njihov sud
pogrešan i kazna nepravedna, isto toliko koliko je i nepopravljiva, oni padaju u potištenost,
iskreno se kaju i silno ljute na sebe zbog nepravde koju su počinili. Ali to ne traje dugo. U
dubini svog kajanja i vatri svoje ljutnje oni nalaze nove snage da sa novom revnošću
procenjuju, mere, sude, osuđuju i kažnjavaju sve što vide, pročitaju, čuju, načuju, ili samo
naslute, oko sebe ili ma gde u svetu.

To je circulus vitiosus vatre i mraka, to je preki sud kraja i predaha, izvor mnogih zala i
iskušenja.

*

Da, spasti se! Bolje rečeno: spasavati se, ali ne bežeći od bola koji nas muči, nego
hvatajući se s njim u koštac, nastojeći prodreti u nj, sve do srži, do njegove središnje
nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito
pokretnih snaga, i tu naći počinak i spasenje.

*

Tu je ispružen čovek kao riba koju jedan jedini veliki talas izbaci daleko na peščanu obalu,
i tu leži, ne mrtva, ali osuđena na smrt. Jer, za skok, povratak u more, spas, i produženje
života - treba joj jedan dah vazduha, a za taj jedan dah potrebna joj je snaga koje ona
više nema i niotkud je ne može dobiti.

Smrt i nije drugo do to: malo vazduha, svega jedan dobar dah, koji više ne možemo da
uhvatimo.

*

Kao mladići uvek smo se čudili što starci iz našeg grada često ne mogu da nas poznaju
kad nas sretnu na ulici, ni da se sete našeg imena u razgovoru. Pomalo smo im se i
podsmevali zbog toga. Tada nismo znali što sad znamo, da ti ostareli ljudi sa oslabelim
vidom i dotrajalim pamćenjem, pored naših lica, koja trenutno gledaju, nose u sebi i
hiljade drugih, koja su nekad videli tim istim očima, pa sahranili u zaboravu.

*

Telo. Izbačeno u prostor, izloženo stotini uticaja, a ipak samo, u svojoj stalnoj težnji da
ostane ono što je, a pored toga da, koliko može, utiče na sve oko sebe. Maleno, kao
izgubljeno, a ipak snažno i izdržljivo, ono teži da se održi i sačuva što duže ali i da se
dodiruje neprestano sa svetom, da se saopštava i daje svemu što mu u susret dođe.