Page 73 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 73
Kad čovek počne da zalazi u godine, sve više postaje osetljiv na vremenske promene i
hod godišnjih doba. Meni se brzo i neumitno nastupanje zime čini ponekad kao izraz
nečije zlobe, kao nezaslužena kazna, kao neopravdana i neshvatljiva pakost. U stvari, to
dolazi samo od slabljenja moga organizma, od nedostatka čvrstine i volje da se mirno
podnese što se podneti mora.
*
Jeza me podiđe svega kad se samo setim kolika može da bude ravnodušnost koju često
pokazujemo prema sudbini drugog čoveka, i to u ličnim odnosima i, pogotovu, u
takozvanom javnom životu.
*
Ljudi koji su u mladosti bili anarhični, neradni, rasipni, neuredni i netačni, često postaju
docnije, u zrelim godinama i pod starost, uredni, pedantni, štedljivi, vredni, i strogi prema
onima koji nisu takvi.
(To liči pomalo na nekadašnje kurtizane, za koje se priča da su u starosti postojale
pobožne i darivale crkve i manastire.)
*
Ciničan savet iz nevidljivih ali poznatih usta, bačen bez namere, pogodio me je slučajno,
kao kamen.
Obiđi zemlje i gradove, putuj, plovi, leti, upoznaj i prouči sve što svet pruža: živa bića,
rude, biljke, mora, planine, ljude, ljudska naselja, običaje, govore, međusobne odnose.
Troši se, daji i uzimaj, ne štedeći sebe ni druge, da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su
drugi, rođeni sa malo više sreće, naučili na samom početku:
Sve je to jedno, sve je svejedno.
*
- Pun i konačan sud o tome da li je neko zaista hrabar ili je strašljivac nije lako dati. Za
izricanje takvog suda trebalo bi znati kako se taj čovek držao na kraju života; to jest, da li
je u poslednjem trenutku gledao smrti pravo u oči, ili nije. A to mi za većinu nećemo nikad
znati, jer svedoka nema.
- Za mene se to može znati već sada. Kad umrem, zapišite slobodno da sam u
poslednjem trenu žmurio.
*
Kad ne mogu da vidim, neću ni da gledam.
*
Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima
pokazali vešti, dvolični i podmukli; čudno, i pomalo sumnjivo. Izgleda da su ogorčeni i