Page 291 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 291

daha i najtanjeg pramena tame. Samo živimo i rastemo; samo to možemo da vidimo i
       jedino o tome umemo da mislimo. Svićemo.


                                                            *


       Kraj marta meseca. Suša, sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše.
       Procvetale rane šljive i breskve. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi, kao da se gube i
       utvrđene granice godišnjih doba. Osvane sunčan dan, a već oko podne počne da se javlja
       neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara, ali očigledno je da dolazi iz
       nekih predela gde još vladaju zima i led. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje
       snega.


       Čovek sklapa oči, zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo, ugroženo
       stvorenje, izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja
       i ispunjava iznutra.


       A kad za trenutak otvori oči, vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica
       upao i mali beli leptir, i spasava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne
       trzaje.

       Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela
       praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara.


       Posmatrajući sve to, osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela, nešto od onog nejasnog
       velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu, i pred kojim
       moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi, gde uobražavamo da živimo, a gde nam uistinu
       prolazi taj naš kratki vek?

                                                            *


       To je bio izrazit melanholik, „zloslut“ čovek, kako kaže narod u Bosni. Pri svakom rešenju,
       susretu ili postupku, on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost
       neuspeha, gubitka, katastrofe, nesreće. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju
       i poslovanju sa ljudima, ali ga se nije mogao osloboditi.


       Jednog jutra, u cik zore, probudio ga je svetao san, jedan od onih snova u kojima nam se
       čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. Tu mu je, u
       magnovenju, postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao
       udarac već desila, i to davno nekad i negde, i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj
       život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega.


                                                            *


       Bez zvuka i najmanjeg šuma, a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo, visoko i
       daleko, ja sam toga dana, predveče, krenuo na neobičan put.

                                                            *


       Iščeznuše planine, splasnuše oblaci, digoše se poput lakih velova predeli koje smo
       smatrali nepokretnim svetovima.
   286   287   288   289   290   291   292   293   294   295   296